Međunarodni izvještaji osiguravajućih društava pokazuju da svake godine između 2.000 i 10.000 kontejnera padne u more. Šta se sa njima dalje dešava, a šta se može desiti nautičarima kad ih sretnu na sred mora ili okeana?
Za velike brodove to je samo još jedna ogrebotina, ali za manje motorne brodove i jedrilice, to je katastrofa. Takvi izgubljeni kontejneri plutaju na površini ili još opasnije malo ispod površine.
Zašto kontejneri plutaju i koliko dugo?
10.000 izgubljenih kontejnera u poređenju s ukupno 5 ili 6 miliona kontejnera, koliko se godišnje preveze, možda izgleda kao sitan problem, kada bi kontejneri odmah potonuli, ali oni najčešće plutaju.
Kontejner možemo posmatrati kao plovilo. Njihova dužina je između 6 i 12 metara, s zapreminom od 38 ili 77 kubnih metara. Gustoća morske vode je 1,025, što povećava zapreminu ili deplasmansku vrednost na značajnih 39 do 79 kubnih metara. Sila koja će povući kontejner pod vodu, i potopiti ga, mora da premaši zapreminu vode koju istiskuje 39 ili 79 tona.
Kontejneri su retko kad zadihtovani do vodonepropustivosti. Prazan kontejner od 6 metara dužine potonuo bi za 57 dana, ako u njega uđe 11 kg morske vode na sat, a isti takav od 12 metara dužine potonuo bi za 183 dana. To se događa samo u najboljem slučaju i u idealnim uslovima, jer je roba u kontejneru većinom upakovana u najlon kese i materijale koji je štite od udaraca: stiropor, sunđerasti materijali sa mehurićima vazduha i sl, što dodatno pomaže kontejneru da pluta.
U međuvremenu kontejnere u vodi oštetiće talasi, udariće u grebene, ili će zbog povećanog pritiska vode na kraju ipak potonuti, ali za to treba dosta vremena.
Ako procenimo da kontejner prosečno pluta oko tri mjeseca, to znači da između 500 i 2.500 kontejnera stalno pluta širom svijeta. Po danu je mala šansa da ih vidite, a tek noću...
Da opasnost nije beznačajna, potvrđuje spašavanje norveškog jedriličara u vodama Južne Engleske, koji je udario u nepoznati potopljeni objekat, jedrilica je potonula, a on spašen kada ga je helikopter našao kako pluta u splavu.
Neki nautičari ovakve događaje pripisuju i kitovima koji spavaju na površini i nemogu da čuju jedrilicu koja im se približava.
Postoji jedno riješenje koje je do pre par godina bilo neisplativo, ali sada izgleda da više nije nedohvatljivo. Proizvođači termalnih kamera razvili su seriju ovakvih uređaja za široku nautičku upotrebu.
S tim se kamerama događa isto šta i s GPS-om pre nekih 7-8 godina, kada je bio preskup za široku primenu, a danas je uobičajen komad elektronske opreme na skoro svakom plovilu malih nautičara. Za par godina to će se desiti i s termalnim kamerama, jer će biti sasvim normalno da budu sastavni deo opreme za navigaciju. Današnja cena srednje kamere od 3.000 € možda izgleda još uvek preskupo, ali za termalnu kameru to je fantastična cena. Pre dve ili tri godine cena takve kamere nije bila ispod 40.000 €.
Sada takve kamere uglavnom koriste luksuznija plovila koja puno vremena provode na moru i često plove nepoznatim područjima. Uglavnom ih koriste noću zbog sigurnosti, kao navigacioni dodatak i kao deo sigurnosne opreme u slučaju čoveka u moru.
Termalne kamere proizvode slike nastale od infracrvene ili "toplotne" radijacije koja je nevidljiva za ljudsko oko. Kamera proizvodi sliku na osnovu temperaturne razlike između objekata. Ona pokazuje stvarnu sliku brodske okoline i pogled na njen monitor liči na gledanje crno-belog televizora. Bez obzira na radar, GPS i ostalu navigacionu opremu koja je stvarno korisna, ništa nije tako korisno kada se ispred sebe vidi trenutno pravo stanje, a to upravo termalna kamera omogućava.
Takve kamere se kupuju iz više razloga, a najčešće zbog opasnosti tokom noćne plovidbe.
Ova tehnologija u suštini nije ništa novo ni epohalno. Ovakva rešenja su nekada razvijana za vojne osmatračke svrhe, onda primenjene u sistemima za nadzor i obezbeđenje, danas ga imaju i najmanje amaterske kamere, pa je bilo krajnje vreme da nađe svoje mesto i u nautici.
Tekst preuzet sa sail-world.com