Brodski dnevnik jedrenjaka Aurora

PESKIRANJE

Pogasila su se svetla ulične rasvete pa je jutro izgubilo svoj, do tada, svečarski izgled. Ostala je samo blaga sumaglica i prigušeno nebo koje niti najavljuje novi dan, niti je svršetak prethodnog. Odavde mogu da prebrojim devet bandera. Već kod nje, moj se pogled rasprši u magli i čini desetu nedokučivom.

Čekam „Strelu doo“ i opet „prtim“ neke cevi. Vozači autobusa mi nesebično pomažu oko transpota. Dopuštaju mi da u boksove, bez pridikovanja i doplate, tovarim sve i svašta. Cevi su dugačke skoro pet metara pa me brine kako ću ih smestiti. Cupkam...

Autobus ima jednog vozača, jednog konduktera koji naplaćuje i cepa karte. Kondukter ima devet prstiju. Palac desne ruke izgubio je režući drva na cirkularu. Ja se svaki put zagledam u taj patrljak i kroz glavu mi, poput loše vesti o smrti meni nekog bliskog, prostruji nelagodna pomisao na sve one mašine koje samo vrebaju trenutak nepažnje da mi otkinu prst, šaku, ruku...

Svaki put tu se nametne i par suvozača. To su, obično, pripadnici starije generacije koji posedaju na sedišta uz prolaz po sredini autobusa  pa sve izvirujući duž njega, kontrolišu situaciju, glasno komentarišući vozača i njegove postupke. Povremeno neka od gospođa uplašeno „cikne“ pa taj svoj piskavi uzvik neprimetno, kao da je to prirodan nastavak, pretoči u glasno coktanje i tihe kletve. Vozač ih ignoriše.

Ja spavam. Sat u odlasku i sat koji provedem u vožnji tokom povratka, već su uračunati u osam sati dnevno potrebne doze sna. U tome sam postao profesionalac. Zauzmem pozu na neudobnom sedištu i često ne uspem ni da sačekam konduktera i njegovih devet prstiju, a već slatko spavam. On je dobar čovek pa me ne budi već sačeka poslednju stanicu gde mi naplati kartu. Kontrolori i njihovi uzdasi više ne dopiru do mene. Obično sedim negde na sredini autobusa i utešna misao kojom lečim svaki strah od moguće greške vozača jeste da je on prvi, odmah iza volana. Voli i on sebe, a dok potencijalna nezgoda dopre do mene, barem će one gospođe da ciknu i prokunu...

Počeo je svinjokolj i svi samo o tome pričaju. Razmenjuju se recepti za kobasice, telefoni onih koji dobro „rede“ svinje, traže se dobri mesari, ugovaraju se sušare. Više nema komšinica, ljubavnih uspeha, tračeva iz žute štampe. Ceo svet je nestao, sve što u njemu valja i što je majstorima interesantno. Ostale su samo svinje.

Za mene to znači da će se krasti prohromske elektrode. Sa njih majstori otuku šljaku i od prohromskog srca prave kuke za sušenje mesa. Dvanaest majstora i neka svaki uzme po desetak elektroda, to je ukupno dve kutije. Eto još stotinjak evra neplaniranog troška.

„Šta su te uzjašale te cevi, daj da ti pomognem!“ Dočekao me je Milutin i pomogao mi da prenesem cevi duž poslednjih desetak metara moje golgote.

U brodogradilištu je počelo peskarenje korita. Stiglo je dvanaest tona kvarcnog peska, spakovanog u papirne vreće i posloženog na palete. Pesak mora ostati suv, što zbog rada same peskare, što zbog materijala koji se peskari. Sa vlažnim peskom koji se „ulepi“ peskara ne može da radi, a i lim veoma brzo nakon peskarenja, požuti od rđe.

Palete smo smestili u zatvorenu halu i onda ih umotali u najlon. Nadam se da će to biti dovoljno da sve ostane suvo. Sam proces peskarenja je mučan za gledanje, a kako je majstorima ne želim ni da zamislim.

U plastenik retko ulazim. Obtrčavam okolo sve pokušavajući nešto da vidim ali zbog enormne količine prašine to je prosto nemoguće. Uz sve mere zaštite, kacige, odela... Majstori redovno izlaze kašljući, škripeći zubima da provere koliko je to peska u njihovim ustima.

Detaljni su i to me raduje. Nakon prvog prolaza, vrši se kontrola i obeležavaju se ona mesta koja su u vrtlogu prašine preskočena pa se u narednom prolazu ona dorade. Krajnji rezultat je impresivan. Površina je detaljno očišćena od rđe, hrapava je i zbog toga farba odlično prijanja.

Bude me jer smo već stigli do ispod „Pančevca“. Ovo je poslednja stanica pa se ne moram brinuti da ću je prespavati i zbog toga sam u povratu znatno opušteniji. Često se desi da me ovako, uz dozivanje i smeh, isprate kući. Mojih četrdeset kilometara toplog sna je završeno.

Pali se ulična rasveta, promiče prvi sneg. Već nekoliko dana temperatura je ispod nule pa je pozornica za zimsku idilu već postavljena. Odavde izgleda kao da se pahulje roje oko svetiljki. Krupne su i pod naletima vetra razbijaju se o asfalt kao da su od porcelana. Na hiljade malih, nečujnih eksplozija pred mojim nogama i ja, poigravajući se kao malo dete da ih izbegnem, koračam kući.

Nisam platio kartu.

Za Portal NA VODI
Autor: Mladen Milojević
23/01/12