Pričala mi jedna ribica

NA_VODI_pecaros_zima02Znaš ono: „Kad od decu nemaš mira – pecanje te rekreira“. Fino (ta izlizana reč nekad opisuje smiraj duše) sednem na livadicu uz rečicu. Zabacim udičicu. Koji stepen iznad nule. Pa šta!? Februar je. Kako koji dan odmiče sve više se praćakam k’o riba na suvom. Pa, eto. Bar nisam u vodi. A kako bi ranjenima kraj Sutjeske, ili Slavoncima 1944. kada su stigli do Save, ili oslobodiocima Beograda na sred mosta: iscrpljeni, bosonogi, u oktobru duva ledena košava, pada sneg. Motivisani. E moj, Marjane… „Daj mi krila, sokole, da preletim planine…“ Ćutke sedim. Plovak gledim.

Mogao sam biti bilo gde, al’ ja ovde. Sam. Ni lisica da naiđe. Da l’ da povičem iz sveg glasa, zelen – goru zatalasam? Ajd’ nije baš zelena. Opalo lišće. Ni mraza, nit inja da ovu usivelu golet učini romantičnijom vidokrugom. Ali, moja mašta. Zato:’’Radiću šta god hoću, ko će da mi zabrani…’’ pevao je Bora Čorba i kada je, nekih dana, u Valjevo dolazio. Imam utisak da su mi njegove pesme postale poštapalice. Valjda to biva kada je neko prisutan u svakom trenu? Čak i protiv sopstvene volje ga prihvatiš? Počneš i da ga citiraš? Neke pojave i pojmovi postanu normativi, da toga nisi svestan? Podriju volju, lagano poput tihe vode?! Kao da si ostavio gajbu piva da se hladi u rečici. Tu je, protiče kraj tebe. Pivo se hladucka. Vodica žuborucka. Teče. Pivo se ’ladi. Flašice zveckaju. Sve ti normalno. Odjednom, nadođe voda. Odnese svo pivo. Dođe ti da kukaš. Kasno. Tako i ja sad: zamisli da vrisnem. Onako, iz sveg glasa. A, možda bi neko čuo? Pohitao?! Sigurno bi me odmah dijagnostifikovao. Normativi. Zato, ćutke sedim. U onu braonkasto sivu vodu nedefinisane zelene nijanse gledim. Da l’ je moguće? Praćnuo se šarančić! Il’ je somić? Neka ribica jeste.

Sedim. K’o one dame iz izloga. Mada sam muško /još uvek, bar se nadam/ tako da bih u toj konstrukciji ’’isp’o’’ Amsterdamac! Smej se, smej! Nešto se prisetih da je u neko old time i u Valjevo dolazila neka plejada popularnih narodnjaka. Cune. Tozovac. Miroslav. Usnija i Vasilija. I Sneki. Al’ tad sam već stasao, bio mlad. Ali ona ima dobre noge i sad. I tako, pre samo koju sedmicu, bi i Šaban. Kažu 400 evra, ne na sat – na minut. Bilo još nekih s’ njim. Ukupno tričavih 1.500.000 valjda dinara. ’’Ima se – može se, curice množe se…’’ U ova vremena, malo više konfuzna, da l’ su curice, ili dečkići, koji se u treptaju za belu lađu angažuju – ostaje bez odgovora. Važno je da se ovde i sad lepo živi. A šta se dogodi u Vegasu, samo pesak zna. No, u ovo konfuzno, ali tehnološki napredno vreme, možda svemu svedoči i neki snimak? Satelitski?!

Stvarno mi nije jasno ovo vreme. Svi nešto kukuriču zbog kamera na pojedinim saobraćajnicama. Nije da baš na tim raskrsnicama pod video – nadzorom svetlosna signalizacija radi kako bi bilo očekivano… Trebalo bi da je na svakoj banderi jedna kamera širokog opsega. Ovde sam izvadio maramicu iz džepa, ovde kinuo, ovde maramicu bacio – van korpe… Plati komunalnu kaznu!!! Bre, ima snimak! Ali, zato: kante za smeće se nalaze na svakih pedeset metara /moja mašta – može svašta/. A da ne pominjem neke moguće zloslutne situacije kao: petnaestogodišnjak iz neke obližnje opštine se ne vrati kući sa treninga ali ga nakon izvesnog vremena nađu vezanog u kanalu jer su ga dva maskirana tipa sa ulice zgrabila pa tukla pa kao poslednje smeće bacili.

Eto ti, leto ili zima, brunda motor. Bilo kuda – traktor svuda. Nagađam da će po drva. Možda će i da zaore prvu brazdu? Samo nagađam. Vidim: pravi je. Traktor bez kabine, al’ iako šušti ’’svira’’ mu neki radio..

Tako se desi da uvek svira neki radio. I to su ti skupi novci. Svašta tu treba plaćati. Samo da bi sviralo. Narod kaže:’’Kol’ko platiš – tako svira’’. Al’ ko te pita. Poslednjih godina ne čujem da išta mudro ili pravilno zbore. Leksika, gramatika… Ko još to pamti? Ako me pamćenje ne vara Boris je to pevao: ’’Dok svira radio šta bih ti radio’’ /moja mašta baš može svašta/. Nisam kao Boris. Na sreću, ni Kenedi. Novinari sada pišu da je krio da boluje od Adisonove bolesti i da se zbog toga par puta onesvestio u Ovalnoj sobi.

Zamisli šta se sve kroz vekove odigravalo u toj Ovalnoj sobi? Da li bi baš o svemu novinari izveštavali? Tako čuh u prolazu da su novinari, i u Srbiji, slobodni. Ne plaše se. Ne bih znao da l’ su uplašeni. Plaćeni? Tek, kad dođu oni doživotni, svi se sjate. Baš kao ribice kad im u vodu baciš mrvice. Ovih dana naiđoh i na sledeću objavu (citirana):’’U dvorištu Osnovne škole “Slavko Zlatanović” u Miroševcu sutra će biti puštena u rad septička jama na kojoj je “rađeno investiciono održavanje”, saopšteno je danas iz Odeljenja za društvene delatnosti i lokalni ekonomski razvoj grada Leskovca. Na adresu lokalnih medija stigao je poziv sa mejla ugašene Agencije za lokalni ekonomski razvoj da prisustvuju ovom događaju, zakazanom za 13 časova, piše portal Jugmedia.’’ Žargonski:’’Šta reći, a ne zaplakati?’’ Sedim. Ćutim.

Sedim na pustoj livadi u suton. Brže se smrači. Reska svežina ledi dah. Bez volje da se mrdnem. Do daljnjeg, baš tu, da sedim, ćutim, trepćem… I u sebi zahvalim na pozitivnim aspektima modernizacije.

Izvor: Valjevskaposla.info