Ko se plaši zime usred zime, i ko se plaši vrućine usred leta? (VIDEO)

NA_VODI_sneg_deca_sanke01Vukosav, moj đed, je imao običaj da s vremena na vreme kaže: „Leti ponesi kaput, a zimi kako ti volja.“ I fakat, nije se odvajao od svog koporana (kaput od domaćeg sukna) ni leti, a pogotovo ne zimi. Zimi je dodavao i gunj, i nije dozvoljavao da se ugasi „kraljica“ u sobi i „smederevac trojka“ u kuhinji.

Nije mi namera da vas gnjavim svojim stavovima, jer ovo su „brza“ vremena i često nemamo strpljenja ni za svoje stavove a kamoli za tuđe. Ali, vodite računa, jer kao što reče jednom jedna pesma: „Kažu, ako nemaš stav odma’ ti ga stave…“. Na našu žalost, to nam upravo i čine. Neskriveno, obilato i nadasve maliciozno. A mi, mi se saginjemo i kao da tražimo još.

Ako nas ne plaše nekim nuklearnim ratom, onda nas plaše svetskom ekonomskom kruzom. Ako na nas nije krenula neka opaka (veštački isfabrikovana) boleština iz dubina neke daleke prašume, onda nas na prvom ćošku čeka ko? Pa ko će drugi nego zima usred zime, ili vrućina usred leta.

Zbog svega toga ste, verovatno, ovih dana primetili dramatične naslove po tzv. mainstream („Normalizujuća, monokulturna forma proizvodnje, ili ona koja joj teži“ – Holert/Terkessidis, narodski rečeno „šablon“) medijima, koji su najavljivali „zver sa istoka“ potpomognutu crvenim meteo-alarmom, koja će nas pokoriti sa -12°C i visinom snežnog pokrivača od 5 do 20cm. Usput su nesebično delili savete šta raditi kada se ta „zver“ pojavi, od toga da treba zatvoriti prozore i slojevito se oblačiti, do toga da ne treba piti alkohol jer je to zimi smrtonosno. Pitam se onda, kako ih tamo na tom istoku, odakle nam stiže ta „zver“, ima oko 150 miliona, a piju votku i leti i zimi. Zimi pogotovo.

Drugim rečima, uteruju nam strah u kosti. Ako ničim drugim, a ono bar sa zimom i to kad joj je vreme.

Doduše, odavno su neke umne glave zaključile da je strah jedan od najefikasnijih instrumenata vladavine manjine nad većinom. Dakle, došlo je vreme da se plašimo i onoga od čega ne bi trebali, pa makar to bila i zima usred zime.

Malo toga je ostalo čega se ne plašimo, a cilj manjine je da nam pokaže da treba apsolutno svega da se plašimo, da bi oni mogli na koncu da se pojave kao naši vajni spasioci i da bi nam na nekoj vanrednoj konferenciji za štampu, uz smrknuta i zabrinuta lica dali rešenja za odagnavanje tih strahova. Jer zaboga, nema nam spasa bez manjine i bez onoga što su nam oni, uz uzdahe i prenemaganje smislili i saopštili. Oni su tu da misle za nas, pa čak i o tome kako treba da se oblačimo kako zimi tako i leti, a naše je da budemo plebs koji će što manje koristiti svoju glavu, po mogućstvu najbolje je nikako.

Vratio bih se na tren na onih -12°C i visinu snežnog pokrivača od 5 do 20cm, jer se danas završavaju 23. Zimske olimpijske igre, a to me je podsetilo na davnu 1984. i Zimske olimpijske igre u Sarajevu.

Oni malo stariji među nama će se setiti, da je sve do otvaranja igara falio sneg. Tadašnji mainstream mediji su prenosili izveštaje kako pripadnici JNA zdušno prave i raspoređuju sneg po planinama oko Sarajeva, i malo je reći da je kompletna SFRJ nacija bila u strahu da će igre zbog nedostatka snega i visokih temperatura propasti. Ali je onda, kao iz vedra neba, počela jaka mećava i mainstream mediji su sada javljali da JNA danonoćno sklanja sneg sa zimskih borilišta, jer ga je bilo previše. I nije ga samo na planinama bilo previše, skoro cela SFRJ je bila zavejana i zamrznuta, ali niko se nije žalio, naprotiv.

Doduše, i tada se šapatom spominjao neki istok, i njegova uloga u iznenadnoj pojavi ogromnih snežnih padavina, jer se (opet šapatom) pričalo da je neka tadašnja manjina iz SFRJ naručila od manjne sa istoka sneg. Kako god, verujem da je to bilo delo prirode i njene nepredvidive ćudi, premda…

Priča se, ali ovog puta glasno, da neka manjina pokušava da pokori i samu ćud prirode. Valjda im je nedovoljan plebs, koji već ne misli svojom glavom, nego bi ‘teli da kompletno ovladaju trećim „kamenom“ od Sunca.

 

Malo o letu

Leti, usred vrelog dana, kada u vazduhu titra fina prašina pomešana sa jarom i kada se nad poljima nadvije letnja oluja, kada se seljaci sjure u polja da spašavaju šta se spasti može, mog đeda Vukosava to nije moglo da pomeri iz mesta, pogotovo ako se to dešavalo u toku podnevnog odmora. Njegovo objašnjenje za to stanje lične smirenosti je bilo: „Ko ga pokvasi i polomi, taj će i da ga osuši i uspravi.“

 

Ljubomir Lazić / Portal NA VODI