Kada je 40 brodova ustalo protiv rata

NA_VODI_boka_mornari02Za koji dan, navršava se vek od Pobune mornara u Boki kotorskoj. O tom događaju, koji je nagovestio kraj crno-žute monarhije, kao i prodor socijalističkih ideja na balkansko tlo, šira javnost manje zna. A radi se o važnom istorijskom datumu kada se „nevesta Jadrana“ pominjala u celoj Evropi.

Boka, koja se nalazila u austrijskom delu Austrougarske, bila je zbog svog strateškog položaja izuzetno važna pomorska baza. Pobuna oko 6.000 mornara na četrdesetak brodova autrougarske ratne flote, stacioniranih ponajviše ispred Đenovića, počela je 1. februara 1918. godine. Tačno u podne ispaljeni su hici sa brodova „Sankt Georg“ i „Gea“.

Mornari su preuzeli zapovedništvo na brodovima,i na njima istakli crvene zastave. Ustali su protiv osvajačkog rata koji su vodile Austrougarska i Nemačka, a ohrabreni velikom Oktobarskom revolucijom, žestoko su se pobunili protiv uslova života na ratnim brodovima.

Bio je to pravi nagoveštaj kraja Prvog svetskog rata i pravednijeg društvenog poretka. Posadu su činili pomorci različitih nacionalnosti, ponajviše iz zemalja koje je bila pokorila bečka monarhija.

Na vest o pobuni u Boku su upućeni bojni brodovi, razarači i torpiljerke kako bi ugušili ustanak mornara. Postavljen im je 3. februara ultimatum o predaji, a istoga dana je uhapšeno 500 pobunjenika. Tokom tih dramatičnih dana poginulo je dvoje mornara, u zatvoru je umrlo njih desetak, a ostali su osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne. Četvorica odvažnih, koja su vodila pobunu, osuđena su na smrtnu kaznu i streljana 11. februara u Škaljarima, u opštini Kotor. Bili su to Čeh František Raš, Mate Brničević iz Krila Jesenica kod Omiša, Antun Grabar iz Poreča i Jerko Šišgorić iz Žirja kod Šibenika.

Sećajući se tih dana, jedan od učesnika pobune Božo Šaban iz Omiša, prijatelj Brničevića, svedočio je o velikom događaju.

- Mate i ja smo služili četiri godine na ratnom brodu „Gea“. Družili smo se u jednoj krčmi u Đenovićima – svima nam je bilo dosadilo robovanje na austrijskim brodovima. Došlo nam je do ušiju da austrougarski brod tone, da oni koji su ga poveli gube rat. Dogovarali smo se (Hrvati, Slovenci, Srbi, Česi) potajno šta nam valja činiti i odlučeno je da prvi znak bude pucanj sa „Sankt Georga“. Nekoliko nas je bilo naoružano puškama i pištoljima, dogovoreno je i izvršeno i brzo smo preuzeli vlast – pričao je Šaban.

Prema Šabanovim rečima, ubrzo se vojska okupila povrh Đenovića, od Bijele do Baošića. Videli su ih mornari – sve glavu do glave.

- S brodova smo mogli sve da rušimo na kopnu, ali nismo hteli da ginu naša nedužna braća. Imali smo ideju da izađemo s brodovima iz Boke, zaklonimo se, ali za to nisu hteli da čuju mornari nemačke i mađarske nacionalnosti, koji su većinom bili mašinisti. Izjutra, 4. februara, primili smo naredbu da pustimo zatvorene oficire na slobodu i obavest da neće biti odmazde – svedočio je Šaban.

Okupacione vlasti su „markirale“ 42 pobunjenika koji su neprestano saslušavani 48 sati. U barakama u Škaljarima po ljutoj zimi tamnovalo je 350 ljudi.

- Hteli su da smaknu sva 42 mornara, ali je dobri čovek iz Knina, Mitrović se zvao, kazao da ne može biti streljanja bez odbrane. I tako su na smrt osuđenja četvorica.

A kako su umrli junaci velike mornarske pobune u vodama Boke?

Svedočanstvo o tome dao je istoričar i književnik sa Cetinja Niko Simov Martinović. On je, naime, zapisao izjavu poznatog bokeljskog sveštenika i humaniste don Nika Lukovića, koji je proveo poslednje trenutke sa ovim hrabrim momcima. On ih je, naime, ispovedio. Našao se u zatvoru u pet izjutra, tog 11. hladnog februara, kada su doveli četiri mornara. Pošto im je vojni sudija pročitao presudu, František Raš je doviknuo: „Vi tom presudom pucate u pravdu.“

- Najpre su me – pričao je Luković – odveli u ćeliju u kojoj su bili Raš, Šišgorić i Grabar, da bi ih pripravio na smrt, Šišgorić je od ljutine razderao bluzu, i jedno dugme mi je polomilo staklo na cvikerima. Raš je bio pribran. Rekao mi je: „Ja neću ništa tajno ispovedati. Moja ispovest neka bude javna. Kao socijalist borio sam se za slobodu, za prava radnika, za bolje društveno uređenje. Radio sam u pokretu mornara da se pobedom završi osvajački rat koji su povele Austrija i Nemačka. Ohrabrila nas je revolucija u Rusiji, tamo je granulo novo sunce koje će obasjati ne samo Slovene već i sve narode sveta i doneti pravdu i mir“. Na to su ostali uzviknuli: „Tako je“.

U sedam časova, sećao se Luković, mornari su izvedeni na strelište i hrabro pogledali u oči osmorici vojnika koji su u njih uperili puške. Strelci su bili Mađari, kojima je Šižgorić viknuo: „Zar vi, vojnici, za čiji smo se bolji život borili, hoćete da nas streljate?“ Posle tih reči jedan od strelaca je pao u nesvest.

Ni drugi put na znak sablje vojnici nisu zapucali.Neposredno pred paljbu koja je usledila u trećem pokušaju František Raš je uzviknuo: „Vi pucate u pravdu. Živela sloboda!“

Izvor: NOVOSTI