Zaboravljeni pomorski vojvoda

NA_VODI_general_ilija_gojkovic01Ilija Miše Gojković bio je jedan od retkih srpskih – kako se to tada govorilo – trupnih oficira koji je stigao i do najvišeg đeneralskog čina.

Po svršetku drugog razreda Kruševačke gimnazije, mali Ilija sa 16 godina, 1870, stupio je u stajaću vojsku Kneževine Srbije.

Momak je bio veoma lako primljen jer je u to doba i dalje bilo malo pismenih ljudi.

Vojnu akademiju nije upisao i počeo je da radi kao pisar u raznim jedinicama od najnižeg podoficirskog (kaplarskog) čina. Šest godina docnije, stekao je prvo oficirsko zvanje potporučnika pešadije.

Sa sve višim činovima trupnog oficira, njegova zvanja bivala su sve veća, jer se stalno usavršavao pomno prateći razvoj vojne tehnike i taktike ratovanja u razvijenijim ondašnjim zemljama. Međutim, i pored toga, nije baš uvek odgovarao po političkoj liniji ondašnjem mišljenju mladog kralja Aleksandra Obrenovića, te krajem 1901. godine biva prevremeno penzionisan.

Majskim prevratom 1903, pukovnik Gojković je bio vraćen u aktivnu službu i postaje komandant Dunavske pešadijske brigade.

Kada je izabrana nova Pašićeva vlada 1909, pešadijski pukovnik Ilija Gojković je naknadno postavljen za ministra vojnog 1910, ali skoro godinu dana docnije podnosi neopozivu ostavku, jer ga većina poslanika nije podržala u nabavci novih brdskih topova, koji su tada bili stvarno neophodni srpskoj vojsci.

Prvi balkanski rat ga zatiče kao komandanta Moravske divizije prvog poziva gde je pokazao hrabrost, mudrost i veštinu ondašnjeg načina ratovanja u borbama za oslobođenje Kumanova i Prilepa. Zbog svega ovoga je unapređen u najviši oficirski čin – čin đenerala.

Kada je izbio Veliki rat, 1914, on je i dalje bio u istoj jedinici kojom je uspešno komandovao u Cerskoj bici, gde se odlikovao kao i nepune dve godine ranije.

Skoro stalno je bio u prvim bojnim redovima, čak i onda kad ne bi imao nikakvu zaštitu, stalno sokoleći vojnike, koji su svoga komandanta nazivali odmila „našim Čičom”.

On sam bio je česta meta protivničkoj vojsci, jer je bio lako uočljiv jašući svoga belca Agu.

Na Ceru, posle Rudne glave, austrougarska vojska se bez nekog reda povlačila. Ugledavši veoma dobro znanog belca i to na samo dvestotinak metara od njih, neprijateljski vojnici, bez komande pretpostavljenih, složno pripucaju i plotunom pogode belca.

Gojković nije stigao da sjaše tako da pogođeni pastuv pritisnu celim telom đeneralovu desnu nogu, koja je i dalje ostala u uzengiji, tako da se nije mogao izvući.

Poručnik Dimitrije Tucović (tadašnji predsednik Socijaldemokratske stranke Srbije), koji se tu zadesio i video šta se dogodilo, odmah krene sa još dvojicom svojih vojnika da iz brišućeg prostora spasu Iliju Gojkovića, koji se srećom samo malo ugruvao. Izvukavši ga iz nastale neprilike, Tucović mu reče:

– Gospodine đenerale, smatram da bi bilo ipak najbolje da se vi, kao đeneral, sklonite sa prve linije fronta, gde moraju biti prvenstveno vojnici i niži oficiri…

Sagovornik je izgledao zamišljeno i odsutno dok mu je Tucović govorio, jer mu je ipak bilo žao svoga belca, pošto su se poslednjih godina skoro srodili, a plemenita životinja je u tom času još davala znake života. Tek kada je Gojković prekratio samrtničke muke Agi, potpuno pribrano okrete se poručniku Tucoviću i odgovori mu:

– Gospodine poručniče, sada je, na mom džepnom časovniku, tačno podne… Udaljiću se sa prve linije tek onda kada se do smiraja dana ova neman – tako je đeneral nazvao protivničku vojsku – povuče preko valovite Drine!.. Tako je i bilo.

S početka sledeće, 1915, đeneral Ilija Gojković preuzima komandu užičke operativne vojske i s njome uspeva da zaustavi na određeno vreme prodor bugarskih odmornih trupa u Kačaničkoj klisuri, da bi se srpska vojska i izbegli narod mogla povući preko Kosova Polja, Albanije, Crne Gore i sve tako do Krfa.

Uz saglasnost Vrhovne komande, Gojković je zbog godina, narušena zdravlja i bolesti, otišao sa Krfa u Francusku na lečenje koje je trajalo nepunih godinu dana. Oporavljen i spreman da se vrati u trupu, vozom je otputovao do Napulja.

Odatle, u smiraj dana, kreće, iz napuljske luke, italijanskom civilnom prekookeanskom krstaricom „Minas” koju je vojska tada privremeno koristila za svoje potrebe.

Ona je išla do Soluna, gde je Gojković trebalo da primi novu komandu. Krstarica je inače, prebacivala savezničke trupe, opremu, razno oružje i municiju kao potporu za otvaranje novog fronta u Solunu.

Uz to je išla i jedna neproverena vest da je ta lađa povrh svega ponela još i 25 sanduka poluga državnog zlata – glasina koja i danas mnogima raspaljuje bujnu maštu.

Pored starog đenerala, od naših viših oficira išli su i pešadijski pukovnik Dragutin Dulić i vojnosudski pukovnik Milan Ristić koji su mu pravili društvo.

Posle večere u oficirskoj trpezariji, svi prisutni oficiri onih jedinica koje su bile ukrcane na brod (francuski, italijanski, engleski i nešto naših), želeli su da čuju što pametno od poštovanog starine, koji nije bio samo po godinama najstariji od svih, nego je i po činu bio najviši.

Dugo se pričalo, a kada su oficiri izašli na prvu palubu, nekolicina srpskih vojnika je prišla jer su i oni želeli da vide ponovo „svoga Čiču”…

Rano izjutra, 2. februara 1917. po starom kalendaru kada su tek zaobišli najjužniji grčki rt Matapan, nemački sumaren U-39, koji je bio pod komandom dugovečnog morskog vuka Valtera Forstmana pogodio je sa dva torpeda pomenutu krstaricu.

„Minas” je neobično brzo tonuo, tako da se utopilo 870 ljudi. Dok je nestajala sa morske površine, kapetan lađe Anđelo Parodi, dajući đeneralu kotur, reče mu koja je spasilačka barka predviđena za oficire i da požuri sa ukrcavanjem. Gojković ga začuđeno pogleda i plemenito mu odgovori:

– Spasavajte prvo vojnike, a mi oficiri ćemo se poslednji ukrcati! – tako i bude. Svi preživeli su uspeli da se ukrcaju u barke i oficirska barka bila je na čelu male kolone. Ubrzo zatim, „Minas” je zajedno sa stvorenim vrtlogom nestao. Ispred novonastale kolone, sumaren je odjedared izronio i Nemci zatraže da se ostatak brodolomnika preda. Čuvši ovu neprijateljsku bezuslovnu naredbu, stari đeneral Ilija Miše Gojković ustade u čamcu i uzviknu:

– Srpski se đeneral nikada ne predaje! – a zatim pripuca svojim pištoljem na protivničku podmornicu. Nemci su ga odmah, kratkim rafalom, pokosili…

Ilija M. Gojković je jedini srpski đeneral u Velikome ratu koji je poginuo na bojnom polju. Iako nikada nije stekao i čin vojvode, neki su ga često, od trenutka junačke pogibije, pa i nešto docnije po svršetku rata, s pravom nazivali „pomorskim vojvodom”.

Izvor: POLITIKA