Da li je vreme da počnemo da se plašimo?

NA_VODI_atomkskaeksplozija01Da biste uništili svet nije uopšte dovoljno da budete u posedu jedne atomske bombe.

Neugodne vesti o novim nuklearnim oružjima i raketama koje povremeno, pa i ove nedelje, stignu iz Severne Koreje, kao i razne druge globalne pretnje, često su praćene najavama apokalipse koju će čovek pre ili kasnije izazvati.

Međutim, ako u razmišljanju o štetnim posledicama ljudskih aktivnosti odete i korak dalje, suočićete se sa pitanjem – može li čovek zaista da uništi planetu nekakvom bombom?

Ispostavlja se da je planeta Zemlja ipak prevelika da bi to bilo moguće. I da, na sreću, snaga prirodnih stihija još uvek prevazilazi energije koje čovek u najužasnijim mogućim scenarijima može da oslobodi.

Naime, jedan omanji zemljotres oslobađa daleko veću energiju od bombe kakva je bačena na Hirošimu. No, recimo da ste u mogućnosti da raspolažete svim nuklearnim i termonuklearnim oruđima koja je čovek do danas razvio – to znači da biste imali na raspolaganju oko 15.000 atomskih raketa čija je ukupna snaga ekvivalentna eksploziji 6.600 megatona dinamita TNT, što je deseti deo ukupne solarne enrgije koja pristiže na Zemlju svakog minuta.

Mada smo kao civilizacija ponosni na toliki arsenal, pokazuje se da je i to nedovoljno da se planeta uništi i razbije na delove u velikoj eksploziji. To čak nije dovoljno ni da se usmrte svi ljudi na planeti. Naime, na osnovu testova čudovišnih termonuklearnih oružja iz šezdesetih godina kao što je sovjetska „Car bomba“ od 50 megatona, koja je mogla da uništi sve na 1.000 kvadratnih kilometara, može se proceniti koliki efekat bi imala simultana eksplozija svih bombi na planeti.

Sa sadašnjih šest hiljada megatona, koliki je današnji arsenal, razaranje bi moglo biti samo sto puta veće, na oko 100.000 kvadratnih kilometara, a to je više nego nedovoljno. Takva eksplozija bi, zapravo, uništila manje od jedan odsto onog dela planete koji nastanjuju ljudi.

Da bi se nešto zaista uradilo sa bombama, neophodno je da i Zemlja sarađuje. Naime, ako se sve bombe detoniraju u jednom trenutku iznad zemlje i na kopnu, moguće je izazvati takozvanu nuklearnu zimu.

Podizanjem divovskog oblaka prašine u visoke slojeve atmosfere koji se ne bi slegao decenijama nastao bi privremeni mrak koji bi, zbog nedostatka Sunčeve toplote, mogao dovesti do ledenog doba.

Takav scenario predvideo je još Martin Man u članku “Man’s Last Big Blast”, koji je u septembru 1962. objavio poznati američki list “Popular sajens”, a ideja je postala realnost za neokatastrofiste kad je 1980. shvaćeno da je izumiranje dinosaurusa od pre 65 miliona godina izazvano sudarom Zemlje sa malim objektom koji je stvorio krater Ćikšulub na obali Jukatana i podigao divovski oblak prašine.

„Mana“ ovog scenarija je što je kratkoročan – svet se neminovno oporavlja nakon što se prašina slegne, a nema nikakvih garancija da ništa neće dovoljno dugo poživeti.

Ekstremofilni organizmi pokazuju da život podnosi čak i temperature otvorenog svemira. Jedini scenario koji donekle garantuje potpunu apokalipsu jeste mogućnost paljenja atmosferskog vodonika pri tako snažnoj opštoj fuzionoj eksploziji.

Atmosfera se, inače, ne pali jer sadrži veliki procenat azota koji je inertan gas. No, na temperaturama koje su uporedive sa temperaturom Sunca, nije isključena mogućnost većeg lavinskog fenomena i globalne reakcije paljenja vodonika. Tada bi se sav vodonik u atmosferi počeo fuzijom pretvarati u helijum, a sama planeta bi eksplodirala kao jedna bomba.

Mada uništenje planete, na sreću, još uvek nije nešto što je ljudima dostižno, mogućnost da od nje napravi vrlo neugodno mesto, da izazove globalno zagrevanje i upropasti klimu ili da čak dovede do kompletnog razaranja ljudske civilizacije, itekako postoji.

Izvor: Telegraph.co.uk