Gde nestaju sve te ribe iz srpskih reka

na-vodi_ribocuvarska-sluzba-1Miljan je seljak iz Banata, tranzicioni gubitnik i ribokradica. Ima čamac, mali motor i mreže kojima na Tamišu krade ribu, pa je potom prodaje za prosečnih 300 dinara za kilo, u zavisnosti od vrste i potražnje.

Iz vode vadi sve i u svako doba godine, bez obzira na vrstu, veličinu ili vreme mresta. Dozvolu, niti kakvu taksu, nije platio nikada, niti namerava.

- Ja od zemlje da živim ne mogu, jer je imam malo, nemam para da je uzimam u zakup, od nadnice ne može da se živi, nekad sam voleo da pecam, a sad kradem – kaže Miljan.

Ribe je, međutim, sve manje, a Miljanu ribokrađa ide sve lošije jer njemu sličnih em ima mnogo, em je Tamiš jedan. Još gore, nakotile se su i druge, ozbiljnije, ribokradice koje koriste ozbiljnije „alate“ od mreža: gas, dinamit ili struju. Prošlo je vreme lopova džentlmena.

- Nekad se znalo čija je koja mreža, gde ih postavljamo, gde ostavimo mesta za pecaroše sa štapovima, a sad strujaroši i gasaroši pobiše sve – kuka Miljan dok vuče mrežu u kojoj osim dva grgeča i dve bodorke veličine dlana nije bilo ničega.

Miljan svoju ribokrađu tretira kao, na primer, sakupljanje krompira, samo što je Tamiš njiva na kojoj se niti ore, niti kopa, a on je „‘tica nebeska koju dragi Bog iz nekog razloga ‘lebom hrani.“

na-vodi_ribocuvarska-sluzba-2

Statistike u vezi sa krađom ribe u Srbiji su nepouzdane, blizu je pameti zašto. Otprilike se može izračunati da se iz vodotokova u Srbiji mesečno ukrade dvocifrena količina tona ribe što, ako se primeni Miljanova prosečna cena od 300 dinara za kilo, iznosi nekoliko desetina hiljada evra mesečno i više stotina hiljada evra na godinu.

Što se dozvola za ribolov tiče, u Srbiji se poslednjih godina prodavalo otprilike 60,000, što korisnicima voda donosi prihod od 360 miliona dinara. Moguće je prodati i celih 100 hiljada dozvola ako je godina dobra, što se nije desilo od 2006.

Uzgred, rekreativni ribolovci sve manje žele da plaćaju dozvole, što ih onda tehnički svrstava u ribokradice. Glavni razlog je, kao i u mnogo čemu drugom, kriza, pa i to da nema svako 6,000 dinara za godišnju dozvolu, ili 3,000 za penzionere. Drugi, svakako mnogo ozbiljniji i sa dalekosežnijim posledicma je da nema ribe, jer je uglavnom pokradena ili je krepala od zagađenja.

- Kao što sve manje želim da idem na utakmice zbog siledžija i budala, tako sve manje želim da idem na vodu zbog ribokradica – kaže Željko iz Beograda.

Postoji nekoliko vrsta ribokradica. Najbenigniji su oni koji ne plaćaju dozvolu jer, ili nemaju para, ili smatraju da za svoj novac ne dobijaju ništa.

Neki od njih puštaju uhvaćenu ribu koja je ispod propisane mere, ne pecaju tokom mresta, poštujući tako nepisana prirodna i tradicionalna pravila i, donekle, zakon. Njihov problem je jedino nedostatak dozvole i njih je, istovremeno, najmanje.

- Nemam para za godišnju dozvolu, jer mi je penzija 18 hiljada, pecam jer volim, a ako baš i naiđe čuvar, on me uvek pusti na miru – kaže jedan ribolovac koji uz dva štapa dane i nedelje provodi na Zemunskom keju gde kao Godoa čeka kapitalnog soma ili smuđa.

Druga najbrojnija podvrsta prve vrste su oni koji takođe pecaju štapovima, ali nose svaku, pa i jednu jedinu ribicu, a sve bi dali da imaju čamac ili mrežu i da mogu da kradu na angro. Pripadaju opštoj grupi lopova u kojoj su oni što kradu veš sa žice, sijallice iz hodnika ili kondure ispred vrata.

Ozbiljniji su grabuljaši. Oni su svoj kriminal podigli na nivo biznisa. Kupuju jake štapove i mašinice, najloni i strune su debeli, trokrake udice su jake i oštre.

Grabuljanje ili češanje je omiljeni zimski metod ribokrađe koji se sastoji od toga što se otežane trokrake udice zabacuju u krtoge, odnosno zimovnike – podvodne rupe gde se riba skuplja kad s jeseni padnu temperature.

Pusti se da udica ili udice padnu na dno, a onda se štap naglo cimne, pa šta se zakači. Količina izvađene ribe je obrnuto proporcionalna onoj koja se u postupku iskasapi i pocepa. Tako ranjena riba gotovo uvek krepa.

Gornji tip baraba neretko ide u grupi, poznaje vodu i obalu, a kada se nameste na krtog, ne odlaze dok ga ne isprazne.

- Oni su opasni, onomad sam ih jurio oko (Velike) Morave, pa kad sam ih pristigao, neki su poskakali u vodu da pregaze, a drugi su počeli da me gađaju kamenjem, pa sam naposletku pobegao ja, da mi ne razlupaju glavu – kaže jedan ribočuvar.

Grabuljaši su, na primer, u rangu lopova koji pljačkaju pršutu iz pušnica, obijaju garaže i odnose alat. Oni su kriminalci niže klase sa svešću da je to što rade veoma kažnjivo.

Viši i opasniji nivo su mrežaroši, strujaroši, gasaroši i dinamitaši, koji reke pljačkaju na angro. Oni imaju čamce, sonare, po nekoliko generatora, mreže od po više stotina metara, boce sa gasom, karbit, eksploziv, bombe…

Riba se strujom ubija tako što se na čamac stavi mali generator ili jak akumulator sa pretvaračem struje iz niskonaponske u visokonaponsku, a elektrode se gurnu u vodu. Pusti se struja, te strujni udar pobije ili omami sve na nekoliko metara unaokolo.

Gas i hlor, a na manjim rekama i potocima i otrovna biljka mlečika, omame ribu. Blizu je pameti pogoditi kako rade dinamit i ručne bombe.

Ima mesta u Srbiji gde strujaroši i mrežaroši prave organizovane grupe, koje po čoveku zarade u odnosu na količinu opljačkane ribe i po 300 i 400 evra na dan. Neke ekipe imaju i hladnjače. Neretko su naoružani, pa čuvari i policija dva puta razmisle da li da krenu na njih. Ozbiljni kriminalci. Među njima ima ljudi svih staleža i zanimanja koji ne lome glavu oko skrupula.

- Jednom tako, sedimo mi, dođe čuvar od imanja i kaže: ‘oću da dam otkaz – kaže Milenko, koji je na svoju ruku pastrmkom poribio nekakvu rečicu u Zapadnoj Srbiji, da gosti njegovog etno domaćinstva imaju zabavu. A i lepo je imati plemenitu ribu u lepoj vodi.

Ja pitam zašto, a on veli da je naišao na strujaroše koji samo što ga nisu ubili… Spustim se na vodu, kad tamo generator i trojica koji skupljaju pobijenu ribu, ja ih pitam: pa dobro treba li sve da pobijete da ništa ne ostane?

A oni se smeju, jedan izvadio pištolj i kaže: „Treba.“ E kad je tako, velim ja, pobijte sve i pocrkali dabogda – priča Milenko.

Država se protiv ovoga bori na više načina. Postoje ribočuvari koje angažuje korisnik, odnosno onaj kome je konkursom neko ribolovno područje dato na gazdovanje. On naplaćuje dozvole, a onda od tih para plaća čuvare, poribljava i tome podobno. Čuvari su nenaoružani, nemaju pravo da privode, vezuju i primenjuju silu. Tehnički mogu da zatraže na uvid samo ribolovačku dozvolu, ali ne i ličnu kartu. Mogu da pišu prijave koje onda razmatraju sudovi, a srpsko sudstvo je sporo, itako dalje i u tom pravcu. Istina,i na radost poštenih ribolovaca i naroda, po neko bude osuđen na globu ili zatvor.

Narodna policija sama ili u sadejstvu sa ribočuvarima ide okolo i hapsi, a odnedavno to povremeno rade i komunalne policije.

Primer uspešne akcije je ona od 22. marta ove godine kada su ribočuvari, u koordinaciji sa Rečnom policijom, a na dojavu građanina u Krnjači zaplenili tri mreže i čamac.

Nadležne su i inspekcije koje kažnjavaju za prodaju pobijene ribe van pijaca i tome podobno.

- Ribokrađa je posebno dobila na masovnosti i težini nakon što su stotine švercera benzina sa međunarodnih reka, naviknutih tokom devedesetih na stotine i hiljade maraka dnevne zarade, ostale bez prihoda, pa su krenuli da traže druge poslove makar približno unosne, pa su se neki dohvatili biznisa sa ribom – kaže Vladimir Stakić, član upravnog odbora Ujedinjenih ribolovaca Srbije, novoosnovane organizacije koja se, pored ostalog, bori i protiv ribokrađe.

- Sad su ekipe ozbiljnih ribokradica u odnosu na one koji bi trebalo da ih sprečavaju otprilike u poziciji kriminalca u najnovijem audiju koji beži od policajca na trotinetu – dodaje on.

I na kraju, u toj borbi protiv ribokradica postoje sami rekreativni ribolovci koji krađu vide ili dojavljuju, a po neki put, ispotiha i po noći, vade i uništavaju mreže i ostale alate.

Uz njih idu i poneki alasi koji em što plaćaju skupe dozvole za privredni ribolov, em što su im ribokradice krvni neprijatelji jer im otimaju hleb.

na-vodi_ribocuvarska-sluzba-3

Problem je, kažu upućeni, država, koja je godinama ribolov i ribokrađu doživljavala kao alat za održavanje socijalnog mira. Ona toleriše, na primer, prodaju strogo zabranjenih pretvarača za ubijanje ribe strujom i mreža, a njih bi trebalo da mogu da kupe samo alasi koji imaju dozvole za privredni ribolov.

Za razliku od mnogih zemalja, Srbija nema rendžersku službu zaduženu za celu teritoriju zemlje . Ovakva organizacija bi trebalo da ima ovlašćenja slična onima koja imaju policajci ili komunalna policija, a samim tim se ne bi patila sa problemima lokalnih ribočuvara jer su oni malobrojni i slabo plaćeni, te krupnu ribokrađu mogu da spreče slučajno i li ako bandite uhvate na delu.

- Država bi mogla lako i brzo da promeni podzakonske i zakonske akte kojima bi otežala razne vidove ribokrađe… Kao i da pooštri kazne za teže oblike ribokrađe i mogla bi da promeni sudsku praksu u smislu oštrijeg i bržeg kažnjavanja – kaže Stakić.

I na kraju, kaže Stakić, država u borbi protiv ribokradica može da iskoristi i policiju po istom automatizmu po kome je angažuje na suzbijanju drugih krivičnih dela jer to ne radi sistematski.

- Retki su primeri kada se neki pripadnici MUP-a po liniji privatnih afiniteta ili poznanstava lično angažuju u borbi protiv ribokrađe i to po pravilu daje odlične rezultate – kaže Stakić.

Miljan mi kaže kako ga je baš briga za državu, riblji fond, rekreativce i ostalo. Tamiš je njegova njiva koju on nit’ ore, nit’ kopa, a ona ga svejedno ‘lebom hrani. Ne brine ga ni što ribe ima sve manje, jer kad je nestane, veli on, krašće drva.

VICE
By A. Vasović
Foto: Ribočuvarska služba