Da li je na pomolu rat za vodu, između Turske i Irana?

NA_VODI_tigar01Masume Ebtekar, šefica Odeljenja za zaštitu životne sredine Irana, poziva Ministarstvo spoljnih poslova te zemlje da utiču na Tursku i, ako je moguće, ubedi turske vlasti da odustanu od ideje dalje izgradnje brana.

Prema rečima Ebtekarove, iransko Ministarstvo spoljnih poslova bi moralo da obavi pregovore sa Turskom i ubedi vladu u Ankari da odustane od izgradnje brana na rekama Tigar i Eufrat. Ebtekarova kritikuje Tursku zbog nepromišljene izgradnje gigantskih brana, koje dovode do isušivanja reka. U okviru svog ambicioznog ali i zastrašujućeg projekta u Južnoj Anadoliji, Turska planira izgradnju 22 brane, piše „Sputnjik“.

Kritiku Masume Ebtekar podržao je i predsednik Hasan Rohani. Tokom svog govora na nedavno održanoj Međunarodnoj konferenciji o borbi protiv peščanih oluja i dezertifikacije zemljišta, predsednik Rohani je osudio gradnju brana koju planira Turska. Prema njegovim rečima, iracionalna izgradnja koju Ankara ima nameru da sprovede dovodi do isušivanja brojnih vodenih površina, jezera i reka, kako u Iraku tako i u Iranu, što kasnije dovodi do povećanog broja peščanih oluja u regionu.

Turske vlasti, a najpre zamenik ministra spoljnih poslova zadužen za pitanja južne Azije, nisu se složile sa ovom kritikom tokom konferencije. Turski predstavnik je objasnio da se izgradnja brana navodno vrši uz sve mere predostrožnosti i poštovanje pravila i proračuna koji za cilj imaju očuvanje životne sredine.

Bez obzira na reči turskih predstavnika, iranski stručnjaci upozoravaju da bi, ako na diplomatskom nivou ne dođe do rešenja ove situacije, države mogle da se nađu na ivici rata za vodu.

Istorijat ovog problema za Sputnjik objašnjava Muhamed Darviš, direktor odeljenja za odnose sa javnošću Odeljenja za zaštitu životne sredine.

- Turska je započela taj projekat još 1980. godine. Cilj je bio da se tok reka Tigar i Eufrat promeni u korist Turske, pri čemu bi onda Irak i Sirija ostali bez vode iz ovih reka. U tom trenutku su Sadam Husein i Hafez el Asad bili moćni i uticajni političari i mogli su da priprete Turskoj – rekao je on.

Ali uskoro je Irak ušao u rat sa Iranom (konflikt je trajao 8 godina), nakon čega je došla na red okupacija Kuvajta, i na kraju i vojna invazija SAD. Posle svih ovih nedaća, Irak je potpuno izgubio snagu i uticaj kakav je ranije imao kao jak regionalni igrač.

- Trenutak slabosti centralne vlasti u Iraku, kao i haos građanskog rata u Siriji, Turska je iskoristila i dobila međunarodni kredit za izgradnju čak 22 brane na Tigru i Eufratu -objašnjava Darviš.

Ako Turska zaista realizuje svoje namere i izgradi, kako je isplanirala, branu Ilis na Tigru u regionu Hasankejf, obima 10,4 milijardi kubnih metara, to će izazvati pravi kolaps i neviđenu krizu zbog nedostatka vode.

Planovi Turske su da onemogući dalji tok reke Eufrat u potpunosti, a reke Tigar za 60 odsto. Posledično, na teritoriju Sirije i Iraka više neće doticati ni kap vode iz ovih reka, regionalnih žila kucavica.

- Ne samo što bi izgradnja ove brane onemogućila dotok reka, čime bi se u potpunosti isušilo korito, već bi i 2,5 milijardi hektara zemlje u Siriji i više od 5 milijardi hektara zemlje u Iraku ostalo bez mogućnosti navodnjavanja. To bi za poljoprivrednike značilo da ostaju bez posla, a posredno siromašni. Ovo bi samo išlo naruku ISIS-u. Tada bi teroristi mogli da regrutuju nesrećne farmere koji su ostali bez zemlje i hrane. Kakvu opasnost predstavlja ISIS za ceo svet, nema potrebe naglašavati – objašnjava Darviš.

Pored toga što bi izgradnja turskih brana dovela do isušivanja reka, stvarila bi i ogromne peščane dine. Količina peska se od 1988. godine ionako konstantno povećava, upravo kao posledica izgradnje brana u Turskoj, što je i predsednik Irana Rohani mnogo puta istakao.

Kada je svojevremeno premijer Irana Nuri Maliki pokrenuo ovo pitanje i izneo optužbe na račun Turske povodom moguće izgradnje novih brana, Ankara je uputila veoma opasan odgovor: Ako već Irak ne deli sa nama svoju naftu, zašto bismo mi bili u obavezi da delimo svoje vodene resurse.

Mora se ovde istaći da je nafta ekonomsko blago, a voda životna potreba. Ova dva resursa se ne smeju da se upoređuju. Voda iz reka pripada svim stanovnicima u okolini rečnog toka. Ako bi se pratio ovaj netačni turski princip, onda bi i Etiopija mogla da izjavi da, ako Nil već izvire na njenoj teritoriji, Egipat nema pravo na vodu iz te reke.

Drugi sagovornik Sputnjika Halil Agadžanlu, stručnjak za vodene resurse i probleme dezertifikacije, rukovodilac Odeljenja za hidrologiju pri upravi iranske provincije Zenžan, na pitanje: „I gde je tu rešenje ovog problema“, odgovara:

- Međunarodna konvencija UN za borbu protiv dezertifikacije zemljišta i jeste nastala delimično kao vid borbe protiv peščanih oluja. Veoma je važan ispravan geopolitički pristup u ovom pitanju. Na rešavanju ovog problema ne može samostalno da radi samo jedna država, rezultati mogu da se postignu samo zajedničkim naporima na državnom, međunarodnom i regionalnom nivou, uz aktivnu saradnju i diplomatski dijalog.

Agadžanlu ističe da bi, ako neka država ne bude poštovala prava druge države, u ovom slučaju to moglo da dovede do političkih, ekonomskih, socijalnih i bezbednosnih problema. Takođe, navodi sagovornik Sputnjika, ovaj bi problem mogao da utiče i na ostale države regiona.

Iranska nevladina organizacija „Mijanroundan“ je u maju organizovala onlajn peticiju upućenu generalnom sekretaru UN Antoniju Guterešu sa molbom da utiče na Tursku, kako bi Ankara odustala od svog zastrašujućeg plana izgradnje brana.

U peticiji se navodi da „razorne posledice građevinskih planova u Turskoj mogu da dovedu do pogoršavanja uslova života ljudi u Iraku i Siriji, koji su i bez ovog problema već izmučeni dugogodišnjim ratovima i borbom protiv terorista ISIS-a… Turski projekat izgradnje brana ugrožava ljudska prava“.

Izvor: Sputnik news