Najneobičnije rečno ostrvo u Evropi (Video)

NA_VODI_krcedinska_ada02Prirodno rečno ostrvo, Krčedinska ada, jedno je od poslednjih netaknutih oaza gde u potpunoj slobodi žive konji, goveda, magarci, mangulice i druge životinje.

Put do više od 800 hektara slobode vodi isključivo preko Dunava, a iako ada katastarski pripada sremskoj opštini Inđija, ipak je bliža suprotnoj obali i brigu o njoj vode koviljski stočari, zbog čega je zvanično bačka teritorija. Gazda jedinog ranča i male čestice zemlje na ovom prirodnom biseru je Mile Plavšić (61), za kog se ove nedelje pod još nerazjašnjenim okolnostima pročulo da je – umro.

- Vidite da se može razgovarati i sa mrtvim čovekom – dočekuje nas kroz smeh Plavšić. Kaže da se poslednjih dana često javlja na telefon i viče da je živ.

Konji, magarci i goveda

- Ta smrt me prati od kada sam se rodio 1956. godine. Bio sam toliko bolešljivo dete da baba nije htela da me upiše u matičnu knjigu rođenih jer je mislila da ću da umrem. Tako da sam upisan tek 1974. godine i zvanično sam to godište, što i nije loše. Na ovom ostrvu sam više od dvadeset pet godina, po suncu, kiši i snegu. Ovakav život jednostavno morate voleti – kaže nam ovaj Koviljčanin.

Ako važi ona stara mudrost po kojoj se trenuci provedeni pored vode ne računaju u proživljene godine, krčedinskog stočara sahranjivaće bezuspešno još decenijama.

Pejzažnu pustaru ade presecaju topole stare više od 200 godina. Između njih trčkara više od 200 konja, stotinak magaraca i isto toliko podolskih goveda. Tu su i stotine ovaca, krava i mangulica, a ćurke i kokoške se ne broje. Kada se Plavšić početkom devedesetih ponovo vratio na adu, skoro da više i nije bilo životinja, a sada ih u potpunoj slobodni živi više od 500 i – niko nikom ne smeta.

I doktor i babica

Plavšić se jedino ne brine o rodama, čapljama i orlovima belorepanima koji dolaze na obližnju močvaru. Kada izađe sa ranča na pašnjak, deluje poput dirigenta, jednom vikom doziva konje, drugom opet magarce, trećom goveda i tako redom. Probleme mu stvaraju jedino šakali koji, s vremena na vreme, preplivaju na večeru.

- Ovde sam još i doktor i babica. Nekad moram da spasavam goveda, magarce ili konje koji se povrede ili budu bolesni, lečim ih i zašivam i te me životinje posle najviše vole, prate me u stopu. Sve ovo držim iz ljubavi, a najviše volim kada dođu deca – nastavlja Plavšić.

Zima i poplave

Stoku prodaje retko, obično ždrebad ili magarce, ali samo ljudima koji hoće da ih drže, a ne da ih pripremaju u kobasice. Kada dođe zima, konji i svinje ostaju na ostrvu, a magarci i krave odlaze u seoske štale. Čim padne prvi sneg, podolska goveda sama krenu u Kovilj, prepivaju dunavac i dođu do kapije Plavšićevog imanja.

- Problem je jedino kada budu velike poplave, kao pre četiri godine. Ostrvo bukvalno nestane. Tada kreće strka, sa skelama prebacujemo životinje u selo. Prvo hvatamo magarce jer se oni užasavaju vode, a poslednje konje – nastavlja naš domaćin.

U obavezama mu pomaže obično troje ljudi koji se menjaju s vremena na vreme jer na ostrvu uvek nekog mora da bude. Ovo mesto poznato je i kao jedno od retkih na Balkanu gde se proizvodi ubedljivo najzdravije, ali i najskuplje mleko – magareće.

Autor: Aleksandar Latas / Blic
Video: mr Oliver Fojkar