Ronilačke lokacije koje se često spominju u crnim hronikama (Foto)

NA_VODI_ronjenje_opasne_lokacije02Prema broju zabileženih smrtnih slučajeva usled incidenata tokom ronjenja, “opasnim mestima za ronjenje“ smatramo ona mesta gde su se desili ronilački incidenti isključivo sa smrtnim ishodom, i to veoma često.

Naravno, ne postoje opasna mesta, postoje samo ronioci koji se upuštaju u rizične poduhvate bez prethodne pripreme i adekvatnih procedura. Najveći broj smrtnih slučajeva koje ćemo spominjati u tekstu dogodili su se isključivo zaslugom “ljudskog faktora“.

 

‘Blue hole’, Dahab – Egipat

Nažalost, ova lokacija zaslužuje da „sedne“ na tron ovoga popisa. ‘Blue hole’ u Dahabu upravo jeste najopasnija ronilačka lokacija na svetu. Nije to nikakva novost, o tome već podosta zna svaki malo bolje informisani ronilac.

Svako ko je tamo bio, nije mogao ne zapaziti gomile malih epitafa smrtno stradalim roniocima. Uopšte se ne želimo baviti brojem smrtno stradalih na ovoj lokaciji, a ionako ga je verojatno i vrlo teško utvrditi. Taj broj verojatno nije baš trocifren, ali utisak je da zato možemo zahvaliti isključivo tome što se na ovoj lokaciji ozbiljnije roni tek dvadesetak godina, od razvoja ronilačkoga turizma u Egiptu.

 

NA_VODI_ronjenje_opasne_lokacije10‘Blue hole’ krije nekoliko nivoa opasnosti. Kao prvo, “plava rupa“ je duboka više od sto metara s nekoliko manjih platformi na manjim dubinama, ali dobra vidljivost privlači mnoge na lov za dubinom. Ako ste se malo potrudili i na YouTube’u ste mogli pronaći uznemirujuće video snimke ruskih “samoubica“ na kojima se jasno vide (i čuju) dramatični zadnji trenuci ronjenja s tragičnim posledicama.

Osim toga, verovatno ste barem nešto načuli o telu mlade Italijanke koje je godinama ležalo na devedesetak metara dubine, a priča kaže da su njeni roditelji nakon tragične smrti odlučili da se telo ne vadi iz mora.

Drugi nivo opasnosti se sastoji u takozvanom tunelu. On se nalazi na pedeset i pet metara dubine, i spaja ‘Blue hole’ s otvorenim morem. Mnogim roniocima je preronjavanje tunela opasan cilj, i mnogi su pri tome stradali.

Zabileženi su i slučajevi da ronioci uopšte nisu bili svesni postojanja tunela pa bi ih znatiželja vodila do neobične formacije na svodu, bez kontrole instrumenata. Čistoća mora doprinosi osećaju lažne sigurnosti, a ronjenje u takvim uslovima s aluminijuskim „desetkama“ je siguran recept za katastrofu.

Uz ovako frapantnu statistiku smrtnih slučajeva, posebno zapanjujuće zvuči i nezainteresovanost egipatskih vlasti da se ovaj problem barem ublaži nekim relativno jednostavnim uredbama. Već i sama restrikcija ronjenja po kategoriji ronilaca (banalno, da se početnicima zabrani ronjenje), i obaveza ronjenja isključivo u pratnji vodiča, drastično bi smanjila rizike ronjenja u ‘Blue hole’, a samim tim i broj smrtnih slučajeva.

Gotovo je nestvarno da na ronjenje u ovoj, evidentno najopasnijoj ronilačkoj lokaciji na svetu, možete otići gotovo bez ikakve kontrole.

 

‘Andrea Doria’, SAD

Ronilački „hit“ u Sjedinjenim Američkim Državama krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka bila je upravo olupina „Andree Dorie“, italijanskog luksuznog putničkoga broda koji je nastradao zbog pomorske greške 1956. godine. Na olupini se ronilo već dan nakon potonuća i nastavilo se i u sledećim godinama, uglavnom radi „gusarenja“ vrlo vrednoga tereta koji je uključivao ogromne količine porcelanskog suđa. Osamdesetih i devedesetih godina započinju i turistička (uslovno rečeno) ronjenja, koja i dalje podrazumevaju vađenje svakojakih predmeta sa olupine.

„Andrea Doria“ leži na dubini od 86 metara (s najplićem delovima na 63 metra) pa nije teško naslutiti da je ronjenje vrlo opasno i povezano sa mnogim i gotovo uobičajenim incidentima te čestim smrtnim slučajevima.

 

NA_VODI_ronjenje_opasne_lokacije09Osim dubine, faktori koji otežavaju ronjenje su komplikovani morski uslovi (vrlo često je loše vreme sa velikim talasima i vetrovima ili pak gustom maglom), velika udaljenost od najbližeg kopna (preko 60 milja), i po pravilu hladno more ispod 10 stepeni Celzijusa, i vrlo loša vidljivost zbog tame u dubini Atlantskog okeana.

Nadalje su tu i izuzetno jake površinske i plitke struje koje ronioce sa jako dugim dekompresionim zastancima teraju da se drže sidrenog konopa i doslovno vijore kao zastave, što je još začinjeno čestim posetama morskih pasa za vreme dekompresije.

Tako je do sada zvanično zabeleženo 15 smrtnih slučajeva koji su posledica ronjenja na „Andrea Doria“. Prema tome možemo samo nagađati koliko se sveukupno incidenata dogodilo, jer su se retko beležili. 1998. godina je godina sa najviše ronilačkih nesreća. Tada je zbog ljudskog faktora, zbog groznice vađenja artefakata (porcelana i umetnička dela), poginulo osam ljudi.

Za taj, s današnje tačke gledišta, neobjašnjiv nagon i potrebu vađenja porcelana su tadašnji akteri ronjenja na imali standardnu parolu „China fever“ (porculanska groznica). Uprkos svemu, na olupini se i dan danas roni vrlo često.

 

Attersee, Austrija

Pomalo neverovatno može zazvučati I podatak da i Attersee u Austriji „zaslužuje“ svoje mesto na ovakvoj listi. No, činjenica je da i ovde neprestano beležimo smrtne slučajeve, uglavnom tehničkih ronilaca.

Attersee je jedno od najvećih ledenjačkih jezera u Austriji, a nalazi se u pokrajini Salzkammergut, u severnoj Austriji pokraj Salzburga. Najveća dubina u jezeru je oko 170 metara, s mnogim lokacijama gde se roni i do stotinak metara dubine.

Tehnički ronioci iz cele Evrope ovde rone gotovo cele godine, uključujući i zimu sa vrlo niskim temperaturama. Zbog toga je na Atterseeu popularno i ronjenje pod ledom, jedan od najrizičnijih vidova bavljenja ronjenjem.

Individualno ronjenje je dozvoljeno, dakle bez ikakvog nadzora pa i u toj činjenici treba tražiti uzroke mnogih smrtnih slučajeva. Po pravilu je ovde jedini cilj ronjenja dubina, pogotovo na ozloglašenoj lokaciji ‘Schwarzen Brücke’ (Crni most) gde se nalaze tamni zidovi koji dosežu do pomenutih dubina.

Iako je vidljivost po pravilu kristalna na većini lokacija, ako spojite dubinu, ekstremne uslove (česta je temperatura vode od samo jedan ili dva stepena Celzijusa), neadekvatnu opremu (smrzavanje regulatora), mentalno nepripremljenog ronioca i eventualno ronjenje pod ledom, recept za katastrofu je tu.

Samo u zadnjih desetak godina ovde je zabeleženo više od dvadeset smrtnih slučajeva ronilaca, a indikativan je podatak da preovladavaju ronioci iz susednih zemalja Češke, Slovačke i Poljske, koji dolaze na Attersee vikendima. Takvi ronioci nakon višesatnog putovanja, često direktno iz automobila zarone u jezero.

 

‘Blue hole’, Belize

‘Blue hole’ u Belizeu ne bi trebala biti baš tako opasna lokacija (iako ima svoje zamke) pa bi bilo sasvim logično reći da ovu lokaciju svaki iole pripremljen ronilac može da savlada bez ikakvoga problema.

No, veliki broj smrtnih slučajeva zabeležen je i ovde, ali zbog bitno drugačijih razloga nego što je to spominjano u prethodnim lokacijama.

‘Blue hole’ je prirodna valjkasta rupa nastala tokom miliona godina u peščanom dnu, udaljena šezdesetak milja od obala državice Belize na Karibima. Prečnik ‘Blue hola’ je oko tristotinjak metara, a dubina pada na više od sto metara. Najzanimljiviji deo se nalazi u velikim kavernama na trideset do četrdesetak metara dubine, gde se vide dokazi da je ova rupa povremeno u geološkoj prošlosti bila i iznad nivoa mora, a to su stalaktiti i stalagmiti. Oni su ustvari i jedan od ciljeva ronjenja na ovoj lokaciji, uz povremene susrete s ajkulama koje znaju boraviti unutar nje.

 

NA_VODI_ronjenje_opasne_lokacije08Kako je ronilački turizam na Karibima izuzetno razvijen (to je verovatno područje na kojem se obavlja najviše turističkih ronjenja na svetu) i ‘Blue hole’ je jedna od lokacija koja je masovno posećena.

Nažalost, zakon brojeva kaže da među enormnim brojem ronilaca koji ovde rone ima i enorman broj početnika, neiskusnih, ili panici sklonih ronilaca. Ronjenje u rupi dozvoljeno je za sve kategorije ronilaca, a voditelji često i nekritički vode velike grupe ronilaca „pomešanih“ kategorija pa su česti slučajevi početnika „utopljenih“ u napredne grupe, što je vrlo rizična situacija.

Isto tako, svi ronioce se vode do pomenutih stalaktita i stalagmita jer, ako nema morskih pasa, onda je to jedini interesantni deo ove lokacije. U uslovima nešto lošijeg vremena u ‘Blue holu’ može biti izuzetno tamno pa saberite neiskustvo, dubinu, anksioznost, loše vođenje pa čak i „overhead“ uslove na četrdesetak metara.

Ovde su česti slučajevi teških oblika dekompresijske bolesti ili barotraumatskih povreda, usled katapultiranja ronilaca na površinu zbog neiskustva i panike. Službene evidencije poginulih nema, ali broj je sasvim sigurno u nivou sa prethodnim lokacijama.

 

‘Shaft sinkhole’, Mount Gambier – Australija

Pretpostavljate da bi se u ovakvom popisu opasnih mesta moralo naći I podosta speleoronilačkih lokacija, dakle nije nikakva mudrost konstatovati da je speleoronjenje samo po sebi je jedan od najzahtevnijih (a ujedno i najopasnijih) vidova ronjenja. „Spisak“ pećina započinjemo sa australijskom lepoticom.

Mount Gambier je najpoznatiji, a ujedno i najveći pećinski sistem na australijskom kontinentu. ’Shaft’ bismo mogli prevesti kao okno ili cev (čak bi i „šaht“ bio prikladan). Usred peščane visoravni duboko na kopnu nalazi se mali vertikalni otvor u zemlji, jedva dovoljan za provlačenje čoveka.

Treba se spustiti pomoću alpinističke opreme (danas postoje i merdevine), da bi se nakon desetak metara ušlo u vodu. Nakon toga se i ronilačka oprema spušta konopom, te sledi opremanje u vodi, u gotovo potpunom mraku. Nakon toga sledi zaron u hladnoj vodi izvanredne bistrine, koja krije nepregledan sistem potopljenih pećina, rasprostranjenih kilometrima.

 

NA_VODI_ronjenje_opasne_lokacije04Već i sama činjenica da je pomenuti ulaz ujedno i jedina moguća tačka izlaska (tj. Izrona) dovoljna je da ovo ronjenje čini izuzetno rizičnim. No, to nije sve, „šaht“ se odmah po zaronu grana u dva velika tunelska sistema, prvi sa dubinama do osamdesetak metara, a drugi čak i preko stotinu i dvadeset metara dubine.

U prošlosti je bilo zabeleženo dosta smrtnih slučajeva, a većina se odnosila na nepravilne procedure potrošnje vazduha za disanje (ronioci nisu imali dovoljnu količinu vazduha za povratak na polaznu tačku), ili na dezorijentaciju u ovom lavirintu.

Zbog toga je CDAA (Cave Divers Association of Australia) limitirala ronjenje na ovoj lokaciji na maksimalnih 40 metara dubine. Stoga su ronilački incidenti u ‘Shaft sinkhole’ u poslednje vreme ipak ređi.

 

‘Temple of Doom’, Cenote Esqueleto – Meksiko

Područje Jukatana u Meksiku je poznato u čitavom ronilačkom svetu po već legendarnim „cenote“, gotovo nepreglednom pećinski sistem koji se prostire kilometrima i kilometrima uz karipsku obalu Meksika.

Ronjenje u ovim pećinama je vrlo popularno i gotovo svaki ronilac koji ikada poseti Meksiko ne zaobilazi ovu avanturu, uključujući i veliki broj početnika.

Iako je sistem ronjenja u ‘cenote’ vrlo ozbiljno postavljen sa aspekta bezbednosti (retko je neorganizovano ronjenje, gotovo uvek u pratnji vodiča, sistemi su jako dobro mapirani i obeleženi „in situ“, čak su česti i znakovi upozorenja sa jasno nacrtanim mrtvačkim glavama na pojedinim opasnim mestima), nesreće se događaju i dešavaće se i dalje.

 

NA_VODI_ronjenje_opasne_lokacije05Preterani osećaj sigurnosti u ovoj oblasti daje prijatno topla voda (25 do 28 stepeni Celzijusa) i po pravilu male dubine ronjenja – retko preko desetak metara dubine pa se vrlo lako potcenjuje realna opasnost konstantnog boravka u „overhead“ ambijentu.

‘Temple of Doom’ ( dvorac prokletstva) je na posebno lošem glasu. Nadrealni ambijent kristalno čiste vode (mešavine slatke i slane vode) s predivnim belim pećinskim formacijama (nepregledna količina stalaktita i stalagmita) u lavirintu upravo mami na sve dalje i dalje ronjenje, koje vrlo lako može preći u dezorijentisanost i gubljenje u veoma razgranatom sistemu.

Zbog takvih stvari nikada, ali baš nikada nemojte roniti u ‘cenote’ bez iskusnih lokalnih vodiča, koje zaista nije problem pronaći.

 

Nusa Penida, Bali – Indonezija

Bali je veoma popularna ronilačka destinacija, posebno Australijancima, Japancima i ostalim turistima iz Azije, dok je u poslednje vreme postala veoma privlačna i evropskim roniocima, kao uostalom i mnoge druge lokacije u Indoneziji.

Bez namere da bilo čime vređamo pripadnike drugih rasa, činjenica je da su Azijski ronioci bitno lošiji od svetskoga proseka. Radi li se tu o fizičkoj spremi, mentalnom sklopu ili o današnjem enormnom broju priučenih ronilaca iz Kine i sličnih zemalja, u to ne bismo želeli ulaziti. Ali, brojke ukazuju na to, a pri tome mislimo na statistiku nastradalih.

Bali je je jedan od odličnih primera. Top ronilačka destinacija nudi zaista bezbroj mogućnosti, od vrlo jednostavnih, a prekrasnih tropskih ronjenja, pa sve do vrlo zahtevnih ronjenja na lokacijama oko ostrvca Nusa Penida jugoistočno od Balija, koji je poznat po susretima sa mantama i ogromnim bucnjevima ( „sun fish“ kako ih tamo zovu, ili mola mola).

 

No, ronjenja na Nusa Penida i takođe obližnjem Lembongan su sve samo ne jednostavna. Jedno od najproblematičnijih mesta je Cristal Bai na Penida, koje je poznato po sezonskom grupisanju bucnjeva na zloglasnoj padini.

Problem su užasno jake struje u svim smerovima, dolaze naglo i bez upozorenja i često se kreću i prema dubini ( „dovn current“). Takvog nečega nema nigde u Evropi. Jačina struje može da dostigne i do 10 čvorova, što je vrlo teško zamislivo.

Slična situacija je i na Lembongan. Neiskusni ronioci će se gotovo sigurno uspaničiti i onda je samo pitanje kako će se takav incident završiti, ili torpediranje na površinu ili utapanjem u jakoj struji koja vuče sve dublje i dublje.

Da ne pominjemo i realnu mogućnost gubitka ronilaca jer je u takvoj situaciji moguć i scenario izrona kilometrima daleko od mesta zaranjanja.

Na Baliju su se, ne jednom, dešavali incidenti sa smrtnim ishodom čak i za grupice, uglavnom azijskih ronilaca.

U Indoneziji ima još sličnih mesta od kojih ćemo izdvojiti Komodo, s mestimice jačim strujama nego što su ove na Baliju, a na kojima su takođe zabeleženi slični incidenti.

 

‘Jacob’s well’, Wimberley, Teksas – SAD

Među speleoroniocima iz Amerike se ime ove lokacije uvek izgovara sa strahopoštovanjem, jer je do sada uzela mnoge živote.

Upravo je neverovatno kako ovaj izvor usred Teksasa na prvi pogled izgleda nevino, sa decom koja skaču sa okolnih stena i bezbrižno se brčkaju u kristalno čistoj vodi.

Izvor je vrlo često posećen od strane lokalnog stanovništva kao idealna lokacija za dnevni piknik i uživanje u netaknutoj prirodi, ali i od strane zavidne količine ronilaca koji se upuštaju u istraživanje njegovih tajni, često bez adekvatne pripreme.

Ovaj krški izvor prečnika svega nekoliko metara (koji se smatra najvećim izvorom pitke vode u državi Teksas), nastavlja se u vertikalni tunel do desetak metara dubine da bi nakon toga prešao u kose kanale do dubina od četrdesetak metara.

 

NA_VODI_ronjenje_opasne_lokacije01Do sada su mapirana dva glavna sistema pećinskog lavirinta, glavni sa horizontalnom penetracijom od gotovo jednog kilometra, i sekundarni s tristotinjak metara dužine.

Slično kao i u slučaju ‘Shaft hole’ u Australiji, i ovde je spomenuti izvor jedina tačka ulaza i izlaza, pa su samim tim rizici ronjenja i lutanja u ‘Jacob ‘s vell’ veliki.

Do današnjeg dana je potvrđeno osam smrtnih slučajeva ronilaca, što možda nije veliki broj, ali je upitno koliki je stvarni broj jer nema precizne evidencije. Nezvanična podaci govore o 12 smrtnih slučajeva, a za očekivati je da ih je bilo i više.

‘Jacob’s vell’ predstavlja još jedan u nizu tipičnih primera neodgovornog ronjenja nepripremljenih pojedinaca, koji svesno ili nesvesno zanemaruju realne opasnosti koje su povezane sa ovakvim načinom i tehnikama ronjenja.

Frapantan je podatak da istraživanja nesreća pokazuju da su mnogi ronioci ovde stradali lakomisleno, smatrajući da ‘Jacob’s vell’ ne spada u toliko rizična ronjenja kao što su ona u mnogo „razvikanijim“ izvorima u Floridi. Nema jednostavnih ronjenja u „overhead“ ambijentu.

 

Špilja Poganica, Šolta – Hrvatska

Službene evidencije o smrtnim slučajevima u ronjenju u Hrvatskoj (još) nema, ali se barata brojkom od njih preko stotinu od kada je ronjenje postalo komercijalizovano.

Pećina Poganica neslavno se ističe kao lokacija na kojoj je do sada živote izgubilo četvoro ronilaca. Još je dosta svež slučaj iz 2002. godine kada je u pećini najpre nastradao češki ronilac, a potom i pripadnik Specijalnih jedinica policije Oliver Marić u akciji potrage za unesrećenim Čehom (uz težak oblik dekompresije još jednog pripadnika Specijalnih jedinica policije).

Poganica je ponovo dospela na naslovne 2015. godine kada smrtno stradaju splitski ronilac i njegov prijatelj iz Nemačke, iz sličnih razloga kao i u prethodnom slučaju (gubitak orijentacije).

Lokacija se nalazi s južne strane ostrva Šolte, pored mesta Maslinica. Maleni otvor na samo osam metara dubine na horizontalnoj steni nastavlja se u uski vertikalni tunel dovoljan za prolazak jednog ronioca, pa tako sve do 35 metara dubine. Nakon toga se „otvara“ pećina sa zamršenim spletom kosih i horizontalnih ogranaka u kojima se vrlo lako možete izgubiti.

Dubina u pećini dostiže i do šezdesetak metara, a postoji i donji ulaz na otprilike pedesetak metara dubine. Otežavajuću okolnost čini i muljevito dno koje se perajama vrlo lako zamuti, što dodatno komplikuje ronjenje koje postaje vrlo neugodno pa i opasno.

Uz Poganicu, u Hrvatskoj kao opasna mesta možemo još ubrojati i duboke brodolome (incidenti sa smrtnim posledicama na „Stela Polare“ i „Vassilios“).

Izvor: Scubalife.hr