Kad sin svetioničara napiše knjigu o svetionicima, onda je to i knjiga i molitvenik i pasoš za budućnost (Foto)

NA_VODI_foto_svetionik08Problem nije djetinjstvo na svetioniku, problem je kad odeš na kopno… nije lako naviknuti se na ljude.

Jurica Gašpar, zadarski, a odnedavno zagrebački novinar, je priveo kraju delo koje – što svesno, što nesvesno – piše od detinjstva. Sin svetioničara i po struci profesor pomorske istorije i geografije, ovih će dana javnosti predstaviti „Legende svetla“, knjigu posvećenu svetionicima i njihovim dobrim dušama, svetioničarima.

NA_VODI_foto_svetionik07Knjiga je obimna, zaigrana, informativana, živa, prožeta onom posebnom atmosferom zbog koje pristaništa nikad neće moći biti parkirališta, a svetionici – semafori (iako se neke tvrde birokratske glave s njima pokušavaju nositi na takav način).

Na neki način, reč je o posljednjim bastionima morske romantike, posebnoj materijalnoj, pomorskoj, arhitektonskoj i kulturalnoj baštini kakvu malo koja zemlja ima, a čija zaštita i vrednovanje tek od nedavno postaju deo ozbiljnijeg nacionalnog promišljanja.

Jurica je, osim kao pisac tekstova, knjizi dao pečat i kao autor fotografija. O radu na „Legendama svetla“, sudbinama i storijama iz svetioničarskog života razgovarao sam s Juricom koji dan pre nego što će njegova knjiga biti predstavljena u Zadru.

 

Tvoja knjiga ima posebnu priču. Počeo si je kao mladić, objavljujući upravo na Morskom prascu prve zapise o svjetionicima…

Istina, neke od prvih tekstova posvećene hrvatskim svetionicima i svetioničarima napisao sam 2005. godine za Prasca na poziv Damira Miloša. Bilo je pionirsko vreme, jer nisam imao ni tehnološku infrastrukturu, a ni brod kojim bih mogao obilaziti udaljenije i najzanimljivije svetionike.

Ova knjiga nije, međutim, samo moje delo, iza onoga što je među njenim koricama stoji višegodišnji trud udruženja „Lux Mediteraneum“ i „Udruženja prijatelja Mediterana“, koju su osnovala četvorica zanesenjaka: Goran Smadilo, Igor Goić, koji je snimio dokumentarni film kao sastavni deo projekta i sad je u montaži, Vlatko Ignatoski, nautičar i veliki znalac pomorske baštine, i moja malenkost.

 

Kako su izgledala ta vaša putovanja za svetlom Jadrana?

Pre svega, bila su pomno planirana. Grupisali bi smo svetionike u pojedinom delu Jadrana, a onda usklađivali obaveze, prognoze. A valjalo je i razmišljati o troškovima. I nastojali smo ne putovati u doba letnje gužve i opšte konfuzije na moru, nego smo plovili u ujesen, kad jedrenje ima i elemente avanture.

 

NA_VODI_foto_svetionik06Ima tu i juga, i bure, i nevera. Neke smo situacije rešavali i uz pomoć svetoga Nikole. Hteli smo pokazati kako se živi u tim teškim situacijama. Na kraju naš GPS trag putuje od Savudrije do Svetog Andrije na jugu.

 

U samom naslovu koristite termin legenda, nešto što u sebi ima i emotivnu konotaciju. S jedne ste se strane, dakle, bavili činjenicama, s druge pričama koje je život spleo oko takvih mesta.

Taj narodni priča jednako je fascinantna kao i ona službena. Oko svakog svjetionika stvarale su se priče koje svedoče o imaginaciji ljudi koji su na njima radili. Već Savudrija ima ljubavnu priču, pa recimo Sveti Andrija priču o Lupudskoj lepotici.

Ali nije samo ljubav utkana u legende. Recimo, priča s Glavata kaže da je pijavica 1950. godine digla more tako da su se svetioničari sakrili u lanternu i zatvorili škure. Kada su izašli, imali su šta i da vide.

Pijavica je po celom ostrvu razbacala golemu količinu ribe. Celo jato je istovarila na ostrvo. Ili priča o požrtvovnosti s Porera, kad su svetioničari tri dana vrteli lampu da bi dali signal (nešto je bilo u kvaru) i spasili pomorce koji su plovili. Za to su 1967. godine dobili Plavu vrpcu „Vjesnika“.

 

NA_VODI_foto_svetionik05Ili najnovija iz 2013. godine sa Sušca, kad je svetioničar Ante Petković u noći odjednom čuo muziku s pučine. Mislio je da mu se priviđa. Kad je izašao, video je ispod svetionika ogromni kruzer koji se jedva zaustavio i krenuo se okretati.

Kapetan je, kasnije se doznalo, kao orijentir uzeo otok Sušac i uključio autopilot. I zaboravio ga je isključiti. Bila bi to tragedija tipa Costa Concordije da posada nije u zadnji tren pred ostrvom shvatila u kojoj su gadnoj situaciji. Takve smo priče, eto, izvukli od zaborava.

 

Njih ne bi bilo da ih nije omogućio poduhvat gradnje svetionika, koji je izvela Austro-Ugarska. Tom razdoblju posvećujete posebnu pažnju.

Ukupno 48 reprezentativnih svetionika, koje je Austro-Ugarska sagradila u 19. veku, ključni su deo sistema sigurnosti pomorske plovidbe, ali i hrvatska i europska kulturna i graditeljska baština. Koliki je to bio poduhvat, najbolje svedoči činjenica da je istovremeno na italijanskoj obali Jadrana podignuto samo 20 svetionika, dakle tri puta manje.

Da biste napravili jedan ovakav objekat, prvo je trebalo na nekom nepristupačnom ostrvu ili odvojenom rtu napraviti luku gde će pristati brod koji dovozi materijal i opremu. Potom je odatle do mesta gradnje trebalo napraviti put, pa tek onda podići sam svetionik.

 

NA_VODI_foto_svetionik01Impresivno je kako je Austro-Ugarska s tadašnjom građevinskom tehnologijom napravila svetionike koji i danas besprekorno funkcionišu, a koji su istovremeno i arhitektonska remek-dela u kamenu i kovanom gvožđu, kakve bi i danas bilo teško sagraditi.

 

Tvoja posebnost je što si sin svetioničara, odrastao si na svetionicima. Kako si se osećao na takvim mestima?

Izrazito emotivno. Kad odrastate na Svetom Andriji ispred Dubrovnika, onda to shvatate kao zdravo za gotovo. Tek kad se nađete na kopnu shvatite da je svaka vaša priča za ljude koji vas slušaju čista egzotika.

Kako je bilo na Svetom Andriji? Nisam Prust, pa to teško mogu tako preneti, ali to je uistinu potraga za izgubljenim vremenom. Moj otac je kasnije službovao na Jadriji pokraj Šibenika, koja je manje izolovan svetionik, ali opet poseban.

 

NA_VODI_foto_svetionik03Bili smo još na Sv. Ivanu, na pučini. Iz dečje perspektive, to odrastanje izgleda čudesno. Nismo bili sami, drugi svetioničari imali su decu i ja sam se s njima družio, znali smo ostrvo u dušu. Dosta su česti slučajevi da na svetioniku ne samo da žive porodice, nego se iz jedne familije smjenjuju naraštaji.

Tomislav Žuvela, sadašnji svetioničar na Palagruži, tamo je od malih nogu jer mu je i otac svetioničar. U njegovo doba na Palagruži je bilo desetero dece. Možete zasmisliti kako je to izgledalo. Za decu su svetionici bili idealni, jer su ih podsticali na kreativnost, jer tamo doslovno nema ničega. Problem nije djetinjstvo na svetioniku, problem je kad odeš na kopno… nije lako naviknuti se na ljude.

 

Kakav mora biti svetioničar? Koja je razlika nekad i sad?

To moraju biti svestrani ljudi. Kako na početku priče sa svetionicima, tako i danas. Oni moraju znati kako da organizuju vreme i smeštaj (što kad živite u gradu izgleda kao nevažan problem). Što hoću reći, morate moći preživeti daleko od kopna, a nije to uvek samo 15 do 30 dana.

Moj je otac jednom zaglavio pola godine dok mu nije došla smena. To, naravno, nije znao odmah i morao se snalaziti. Uvek je bio moto: ako dežuraš 15 dana, moraš se pripremiti za 30. Jer što ako krene jugo, pa potraje? Nekad je znao duvati i po 15 dana.

 

NA_VODI_foto_svetionik02Dalje, moraš biti tehničar. Moraš znati popraviti ono što se ošteti. Na Poreru je vetar rušio od vrata, grilja, prozora, do broda. Moraš znati popraviti motor, dakle, moraš biti mehaničar. Ko će ti popraviti ako ti crkne motor, a ti na moru? Moraš biti elektroničar. Moraš znati loviti ribu. Moraš znati i kuvati. A šta ćeš ako neko slomi ruku, a ti ne znaš dati prvu pomoć?

A razlika onda i sad? Nekad je čovek morao raditi više nego danas. Imao je dežurstva, danas ima sisteme koji dosta toga odrađuju umesto njega.

 

Kolika je uloga žene na svetioniku? Do nedavno je važio propis da svetioničar mora biti oženjen?

Od toga se odustalo, iako mislim da je austrijski argument za oženjenog svetioničara jak. Supruga nije bila samo psihološka podrška, ona nije samo emotivni stožer, ona je često pomoćni radnik kojeg, na žalost, niko nije priznavao ni plaćao. Moja majka je izgubila prst na dizalici pomažući ocu da spusti brod u nemirno more. Nije dobila naknadu iako se znalo da pomaže gde može i kad treba.

 

Što kažeš onima koji kažu da bi na svetionik? Jesi li poželie biti svetioničar?

Kažem im, lako je reći, teško je odlučiti, a još teže ostati. Osim toga, nije lako dobiti mesto, jer se puno više ljudi javlja nego što se može primiti. Nekad je na Jadranu radilo 200 ljudi. Nemam želju biti svetioničar. Imam želju pisati, promovisati i širiti priču, ali biti svetioničar, ne. Zašto? Pa probao sam taj život. Fale mi ljudi. Kad mi dođe, odem na svetionik, onako, dva, tri dana. A onda se vratim punih baterija.

 

Svjetionik je mesto na koje se ne može dolaziti kako kome padne na pamet. Malo se zna o nekim pravilima. To posebno vredi za leto.

Važno je znati da se o svetionicima brine „Plovput“ i da svoju posetu morate najaviti. Ako ti odobre, onda možeš pristupiti. Druga stvar je da moraš znati da si došao nekome u goste. Dakle, ući ćeš verojatno nekome u kuću. Pokucaj, budi fin – šta ti znaš šta čovek radi u svom domu?

Svetioničari su po pravilu druželjubivi, ali vole red. A postoje divni običaji koji su nekad vladali vezani uz svetionike. Na Svetom Ivanu, gde je moj otac službovao, ribari bi uvek navratili i ostavili dve, tri kašete ribe. Jedino je pravilo bilo: mo’š s ribom što ‘oš, samo je ne smeš prodavati.

 

NA_VODI_foto_svetionik04Drugo nepisano pravilo bontona je, da se svetioničaru nešto donese (ipak je čovek daleko od kopna). A što doneti? Hleb iz dućana (na svetioniku se mesi od brašna), sveže meso. Po pravilu, svetioničari ne ostaju dužni, za meso i hleb iz dućana daju ribu ili domaći hleb. Dobro je doneti i novine, bocu vina i ulja. To uvek dobro dođe.

Naravno, vremena se menjaju, sad su neki svetionici pretvoreni u apartmane. Ta praksa postoji i u drugim zemljama. Po meni, sve je to legitimno, jer ostaje nama. Ponekad mi se čini da stranci u nekim situacijama to rade s većom pažnjom nego mi.

Izvor: Morsko prase / Josip Antić
Foto: Jurica Gašpar