Da li je Amerika na prevaru uvučena u Prvi svetski rat? (Video)

Cunard Liner Lusitania Departing New YorkPre 100 godina Amerikanci su se uključili u Prvi svetski rat. Iako je tadašnji predsednik Vudro Vilson malo pre toga pobedio na izborima sa sloganom „On nas drži dalje od rata“, obećanje ipak nije ispunjeno.

Na početku Prvog svetskog rata cilj Amerike bio je da ostane neutralna dok su se evropske sile borile jedne protiv drugih. Tako je hteo američki narod, a neutralnost je zagovarao i tadašnji američki predsednik Vilson.

Na kraju, Amerika se ipak uključila u rat. Prvo je usred rata, u maju 1915. potopljen brod Lusitanija, a do danas nikada nije u potpunosti razjašnjeno kako je do toga došlo.

Lusitanija je bio britanski prekookeanski putnički brod koji je 1. maja 1915. iz Njujorka isplovio prema Liverpulu. Šest dana kasnije stigao je do obale Irske gde ga je bez ikakvog upozorenja oko 14 sati napala nemačka podmornica. Nemci su ispalili jedan torpedo, koji je izazvao priličnu štetu i uzrokovao još jednu eksploziju s obzirom na to da je brod osim oko 1200 putnika prevozio i ogromnu količinu oružja za savezničku vojsku, 600 tona eksploziva, šest miliona metaka, 1300 bombi i razno drugo oružje. Tada je 128 američkih putnika izgubilo živote.

 

NA_VODI_lusitanija01U to vreme, činilo se da se radi o direktnoj vojnoj akciji, ratnom činu u kom je nemačka podmornica torpedovala nedužan putnički brod.

S vremenom je sve više teoretičara zavere, uključujući mnoge priznate vojne istoričare, počelo da sumnja da je potonuće nameštaljka, da su Britanci namerno podstakli Nemce da potope putnički brod u nadi da će negativan publicitet ohrabriti Amerikance da uđu u rat na britanskoj strani. Odnosno, da su namerno žrtvaovali taj brod i toliko ljudi na njemu kako bi izazvali bes Amerike i američke javnosti. Prema tim teorijama ključnu ulogu u svemu tome je imao Vinston Čerčil.

Nemačka je znala da Lusitanija prevozi oružje za saveznike, a i saveznici su znali da Nemačka to zna, ali uprkos upozorenjima britanska mornarica odbila je da Lusitaniji da pratnju.

Takođe, Lusitanija je trebalo da plovi severno, a ne malo južnije prema vodama koje su bile pune nemačkih podmornica kojima je izdato naređenje da pucaju čim vide britanski brod.

 

Potonuće rasplamsalo mržnju prema Nemcima

Teoretičari zavere pitaju se kako je brod nakon eksplozije potonuo za samo 18 minuta, što je za toliko veliki i težak brod praktično nemoguće. Titaniku je trebalo tri sata. Zatim, malo je čudno što se toliko Amerikanaca našlo na brodu. Bilo je vreme rata i nije bilo baš uobičajeno da Amerikanci tek tako putuju u Evropu. A nemačka ambasada u Americi je stavila obaveštenje u sve novine u kojima su upozorili građane da je Lusitanija britanski brod i ako se ukrcaju na njegu da plove na sopstvenu odgovornost, jer je Velika Britanija u ratu s Nemačkom, i da postoji velika verovatnoća od napada.

Nakon potonuća, predsednik Sjedinjenih Država, Vudro Vilson, napisao je nemačkoj vladi „zahtev za odštetom u onoj meri u kojoj je odšteta moguća“. Kada je ponovio zahtev po četvrti put, Nemačka je popustila, prihvatila odgovornosti i pristala da više neće potapati putničke brodove bez upozorenja. To je bilo dovoljno da spreči ulaženje Amerike u rat, ali je vrlo zaoštrilo nemačko-američke odnose.

Tada je opisao rat kao podrivanje temelja zapadne civilizacije, odnosno kao plod „despotskih“ režima Starog sveta, Vilson je smatrao da SAD imaju moralnu dužnost da stari poredak utemeljen na tajnoj diplomatiji velikih sila zameni transparentnim sistemom utemeljenom na ravnopravnim državama, odnosno modeliranom prema američkoj demokratiji. Time bi se sprečili svi budući ratovi, odnosno Prvi svetski rat učinio „ratom koji će prekinuti sve ratove“, piše 24sata.hr.

Vrlo brzo su počeli da se štampaju članci o zločinima Nemaca, Holivud snima filmove kao što je „Kajzer: zver iz Berlina“. U roku od samo mesec dana podrška ulasku u rat se udvostručuje i Vilson naređuje da se pošalju trupe na Zapadni front.

 

Bankarski interesi

Ulazak SAD u rat na strani Antante bio je prvenstveno motivisan ekonomskim interesima bankara koji su finansirali Antantu. Uoči Prvog svetskog rata Amerika je imala gigantski spoljni dug. Međutim, posle rata SAD su postale najveći kreditori, a posle Drugog svetskog rata koncentrisale su 70% svetskih rezervi zlata.

Naime, američki Kongres 1913. godine pod pritiskom finansijske elite stvara „US Federal Reserve“ (FED), koji počinje da štampa dolare. Predsednik Vilson je to pogurao, navodno zato što je bio ucenjen zbog preljube.

 

Vilson obećao pa porekao

Kad je Nemačka 1917. promenila mišljenje i nastavila neograničeno ratovanje podmornicama, bilo je neizbežno da SAD uđu u rat na strani Antante.

Slogan predsedničke kampanje Vudroa Vilsona tokom 1916. godine bio je: „On nas drži dalje od rata“. Mesec dana nakon što je položio zakletvu za drugi mandat, ipak je zaključio da Amerika ne može ostati neutralna u Svetskom ratu i od Kongresa je zatražio objavu rata Nemačkoj.

Glavni cilj bankarskog kartela bila je – „elastična monetarna politika“, odnosno izdavanje (štampanje) dolara bez pokrića u zlatu. To bi značilo da bankari mogu da kreditiraju spekulativnim novcem koji nema nikakvu stvarnu vrednost.

Sjedinjene Države su u to vreme bile najveći industrijski proizvođač u svetu, ali su takođe imale veliki spoljni dug, posebno prema Velikoj Britaniji. A upravo je Prvi svetski rat radikalno promenio situaciju i transformirao SAD u najvećeg međunarodnog zajmodavca. Čak i glavni saveznici SAD, Francuska i Velika Britanija, su počeli da se zadužuju kod Amerike.

 

Cena ratovanja

SAD je ratovanje u Prvom svjetskom ratu koštalo 334 milijarde dolara, što je iznosilo gotovo 14 posto američkog BDP-a iz 1919. godine. Rat je završen 19 meseci nakon ulaska SAD u rat.

Izvor: Blic