Ostrvo s kojeg muškarci odlaze i nikada se ne vraćaju

na-vodi_karibiIako se čini kao mali karipski raj koji nije načet masovnim turizmom, ostrvo Providensija puno je tajni.

Na ostrvu Providensija niko ne žuri. Niko ne deluje kao da je pod stresom, jer ovde niko ne prestaje da se smeši.

To je malo oostrvo koje su kolonozovali britanski puritanci 1629. godine, a kao bazu su ga koristili i britanski gusari, uključujući i kapetana Henrija Morgana.

Ostrvo je dugo vremena predstavljalo deo Kolumbije iako se nalazi u blizini obale Nikaragve, a ondašnji jezik podseća na iskrivljeni engleski.

Ostrvljani, čiji se broj kreće između 5000 i 6000, imaju osećaj da pripadaju Karibima, a ne Kolumbiji. Mnogi su rastafarijanci, a ostrvo je dugo izmicalo naletu nasilnih kolumbijskih narko krijumčara.

Ovde ne možete videti oružje ili doživeti pucnjavu, tu nema telohranitelja ni tipičnih “narko bosova” jer se ovdašnji problem skriva ispod površine. Ali zbog toga nije ništa manje ozbiljan.

„Gubimo muškarce“, rekla je jedna ostrvljanka koja je želela da ostane anonimna. „Prema mojim istraživanjima, najmanje je 800 muškaraca zatvoreno je u različitim zatvorima u inostranstvu ili su jednostavno nestali“.

To znači da je, ako je ovo istraživanje tačno, jedan od četvorice ostrvljana nestao, a populaciju u jednakoj meri čine muškarci i žene.

Činjenica je da ostrvo Providensija nije moglo zauvek da ostane imuno na kolumbijske probleme. Pre nekoliko godina krijumčari droge otkrili su da su ostrvljani izuzetni moreplovci i da poseduju neprocenjivo znanje o okolnim vodama koje su nasledili od svojih predaka.

„Oni su poslednja spona trgovine drogom“, kaže stariji novinar Amparo Ponton, koji je na ostrvu živeo 25 godina. „Ostrvljani čitaju okean bolje od bilo koga drugog, pa ih zapošljavaju kao kapetane na narkogliserima“.

Ako uspešno isporuče drogu do željenog odredišta, koje može da bude bilo gde od Hondurasa do Floride, dobijaju hiljade dolara. Ako ih, međutim, policija uhvati, završavaju u zatvoru.

Stvari postaju neugodne kada brodove počne da progoni obalska straža. U tom slučaju, posada baca drogu u more, a onda svoj postupak moraju da opravdaju pred kraljevima droge. Nakon toga više nipošto ne mogu da odbiju posao koji se od njih zatraži.

Završe u zatvoru ili jednostavno nestanu

„Sin mi je završio u zatvoru u Misisipiju u SAD“, kaže jedna majka. „Odslužio je već jednu šestogodišnju kaznu. Ali opet je počeo da se bavi istim poslom i ponovo je uhapšen. Mislim da se tome vratio zato što nije pronašao nikakav drugi posao… Većina porodica na osrtrvu pogođena je time na ovaj ili onaj način. Samo gubimo naše dečake.“

Jedan od načina otvaranja novih radnih mesta je razvoj turizma, ali taj put Providensija namerno izbegava, za razliku od svojih suseda. Istraživačica koja je izračunala da je nestalo 800 ostrvljana smatra, međutim, da je taj nedostatak mogućnosti samo deo problema.

„Tu se radi i o mnogo maloletničkog adrenalina“, kaže ona i dodaje da mladi često kažu: „Imam tri mogućnosti – pogodim, propadnem ili dobijem“. Drugim rečima, postignu rezultat, budu uhvaćeni ili ubijeni.

„Već smo izgubili 10 odsto generacije starije od moje“, kaže 26-godišnji ribar Loreno Bent.

„Postoje deca koja se bude ne poznajući svoje očeve jer su se oni izgubili u moru kad su im deca bila bebe. Majke plaču jer su njihovi dečaci otišli i nikad se nisu vratili. Niko ne zna gde su. Mogu da budu u bilo kojem zatvoru na svetu. Mi jednostavno ne znamo“.

Ali, Loreno ne kritikuje one koji se bave drogom.

„More je naše gospodarstvo, nije važno da li je ono legalno ili ne“, kaže on. „Ono što je važno jeste da sticanje novca ne uključuje kriminal protiv drugog čoveka. U Kolumbiji se ovo smatra protivzakonitim, ali za mnoge od nas to je jedini način opstanka. Ne gledamo na to kao na nešto protivzakonito“.

Loreno na kraju dodaje: „Ljudi kažu da je to lako zarađen novac, ali nije, njega je najgore zadržati. Ako se budite ujutro znajući da vam je život u opasnosti, onda to nikako ne može da bude laki novac“.

Kada roditeljima nestane sin, oni često ne znaju kuda je otišao i da li će se vratiti. Mnogi se osećaju previše osramoćeno zbog zločina kojim im se sin bavio da bi preduzeli konkretne korake. Ali to ne znači da se odsutnost potomka duboko ne oseća.

„Postoje porodice“, tvrdi Ponton, gde su zatvoreni pradeda, deda, otac i sin“.

Kolumbijski narko biznis prouzrokovao je mnoge tragedije, a ovo je samo još jedna u nizu, piše BBC.

IZVOR: B92