Usamljeni moreplovci

na-vodi_jose-saramagoSvašta se događa na ovome svetu. Priznajte, čitaoče, da vredi biti ovde. Teško bismo u nekom drugom kutku Vaseljene našli raznolikiji spektakl, predstavu krcatiju dramskim obrtima, zamršenim situacijama, neočekivanim preokretima, lažnim rešenjima i neblagovremenim počecima. I pričama.

Pisci naučne fantastike do sada nisu uspeli, makar koliko je meni poznato (a moram se pohvaliti da o tim stvarima ipak ponešto znam), da stvore svet koji bi se po ekscentričnosti mogao i prineti ovom našem. Dotle to ide da bih ostao mrtav hladan čak i kada bi pred mene izveli zelene jednooke monstrume i alge koje govore. Jeste da sam osetljiv na poetske maštarije, ali to je, više nego sigurno, klasna predrasuda.

Ovu besedu posvećujem usamljenim moreplovcima. Nekada sam slepo obožavao te ljude, njihovu hrabrost, odlučnost sa kojom se otiskuju u prostor između mora i neba predajući se usudu koji onako kako štiti one kuražne na njih ume hladnokrvno da zaboravi. I dan danas za njih čuvam kutak u svom srcu. U stvari, visoko cenim svakoga ko se usude da učini ono na šta ja nisam u stanju da se odvažim, no moreplovci zaslužuju osobito divljenje, ne bio ja potomak nacije pomoraca.

S vremena na vreme izgubi se neki moreplovac u beskraju okeana. I ovde je mesto onoj rečenici kojom počinje ova hronika: “Svašta se događa na ovome svetu”. Zakasni moreplovac davdeset četiri sata u sledeću luku na svome putu a sve zahvati nekakva strahoviti nemir, niko ne spava i svi se hrane naslovnim stranicama velikih i malih novina. Svi bi nekako da pomognu, da telefoniraju vatrogascima ili hitnoj pomoći, da zasuku rukave, pa se svi okupe na obali i gledaju ka pučini ne bi li ugledali vrh jedra. I ni o čemu se drugom ne govori. Te dve reči (usamljeni moreplovac) u sebi nose toliko ponosa da, izreći ih ili ih čuti jeste kao kao osetiti nalet nekog herojskog vetra na kojem nam se viori kosa i marama. Odjednom svet postane pun heroja bez prilike da se iskažu i bez zaposlenja.

Ali to nije sve. Isplove na more u potragu, uzlete helikopteri i avioni, potroše se reke (ili bolje reći okeani) novca, sve da bi se našao moreplovac koji se izgubio ili mu je svejedno. Čovečanstvo se oseti obnovljeno, humano. Dali bi krv, novac, ko zna šta sve ne bi li povratili duševni mir i moreplovca. I dok traje taj trans, zemlju ispunjava harmonija koja ispunjava svemir slogom i mirom. Dakle, lepo je živeti.

Gotovo uvek se pojavi moreplovac. Skrenuo je sa pravca, zakačila ga oluja, pokvario mu se radio, može biti da je poželeo da potpuno raskrsti sa svetom ili ko zna šta već. Svima se otme ogroman uzdah olakšanja, tako iskren da niko i ne pita ko će da plati troškove. To nije ni važno. Toliko smo se poistovetili sa moreplovcem, kao da je brod naš, i naša avantura.

Svašta se događa na ovom svetu. U međuvremenu, i pre i posle, svakoga dana, prolaze kraj nas neki drugi usamljeni moreplovci, jedni bolesni, drugi nesrećni, bez doma, bez radosti, bez nade i niko ne pređe na njihovu stranu ulice da ih upita: “Jesi li se izgubio, prijatelju? Jesi li se izgubio?”

Žoze Saramago