Poslednje zbogom poručnika Berića

na-vodi_brod_dravaAleksandra Berić, unuka čuvenog junaka Aprilskog rata, komandanta bojnog broda „Drava“, o dedinoj hrabrosti

MILI moji, Veliki bal je otpočeo i mi od danas idemo putem koji nam je sudbina odredila. Kuda i dokle – ne znamo, ali jedno je sigurno, robovi nećemo biti i ako treba da se gine, časno ćemo položiti naše živote za dobro Kralja, Otadžbine i Slobode, a na ponos naših Očeva, Žena i Sinova! Neka nam Bog da snage i moći da časno izvršimo svoje zadatke, a Vama hrabrosti i ljubavi, da nas sa verom dočekate kad se vratimo u zagrljaj Vaš, u zagrljaj onih za čiju slobodu smo krenuli ovim trnovitim ali časnim putem! Neka se desi bilo šta, ono što je sudbina odredila, zadržite u sebi vazda veru da sam do zadnjeg trena živio za vas, u srcu sa ljubavlju i sa molitvom na usnama – da vas Bog sačuva u zdravlju i u najlepšim uspomenama na mene…

na-vodi_aleksandar-beric

Aleksandar Berić

Ovako 6. aprila 1941. godine započinje pismo porodici Aleksandar Berić, zapovednik bojnog broda „Drava“. Heroj Aprilskog rata gine sedam dana kasnije, u žestokim borbama sa nemačkom avijacijom.

- Poslednja bitka se odvijala od 1295. kilometra Dunava, od Iloka, do 1287. kilometra, do ispred miniranog Bogojevskog mosta – priča Aleksandra Berić, unuka hrabrog kapetana bojnog broda. – Tukli su se sa formacijom od 19 neprijateljskih aviona. Najmanje tri „štuke“ su pale direktno u Dunav. Od osamdeset ukrcanih mornara 13 je preživelo, a telo moga dede Dunav je izbacio kod Belegiša u Sremu, mesec dana kasnije.

U porodici Berić o dedinoj hrabrosti se često govorilo. Ipak, Aleksandra se seća jedne priče koja joj se najdublje urezala u pamćenje. Tada je imala 14 godina.

- Otac Ivan me je odveo u dom jednog od mornara sa „Drave“, u neko mesto u Vojvodini čijeg se imena danas i ne sećam – govori Aleksandra. – Pričao nam je o dedi u stavu mirno. Mirno smo stajali i otac i ja. Sećam se da je taj čovek tada rekao:
- Kada se priča o komandantu Beriću, mora da se stoji!

Panonski mornar je iz Bečeja. Otac mu je bio predsednik Srpske banke iz Novog Sada. Porodična legenda kaže da je tajno konkurisao u 22. klasu mornarice i da su svi bili u šoku kada je primljen. Vojvođanin, a mornar! Ipak, njegov otac je bio ponosan na sinovljev izbor.

- Putujući na školskom vojnom brodu duž obale Egipta, deda je negde u Port Saidu sreo ljubav svog života, Veru Vlahović, rodom iz Boke Kotorske – kazuje Aleksandra. – U tom delu sveta tada je živelo dosta Bokelja. Oženio se sa lepom Verom i sa njom je dobio sina Ivana. Kada je on 1940. godine preuzeo komandu nad „Dravom“ u flotili u Novom Sadu, porodica mu je ostala u Kotoru.

PANCIRNI BROD
Brod "Drava" imao je ubojito naoružanje. U pokretnoj kuli dvocevni dalekometni top kalibra 135 mm. Zatim tri teške haubice kalibra 120 mm i dva protivavionska topa kalibra 35 mm, model iz 1915. godine. Teški dvocevni protivavionski češki mitraljez (tipa Škoda) kalibra 20 mm, i veći broj "švarc-loze" mitraljeza kalibra 7,9 mm raspoređenih po celoj palubi. Paluba broda bila je pancirna, debljine 30 mm. Bočne strane do vodene linije bile su takođe pancirne, samo nešto manje debljine.

Upravo zato, Aleksandar pismo nastavlja rečima:

„Valjda je sudbina ovako htela da se desi, da Vi budete na jednom kraju naše Otadžbine, dok ću ja imati da branim zemlju na kojoj sam se rodio i gde su živeli moji preci. Ne znam, ali kad su već događaji uzeli ovakvog maha, vidim da je zaista proviđenje bilo ono koje je oteglo naše preseljavanje i da Vas je sam Bog čuvao! Deco moja, ostanite u Boki dokle god se bude tamo vila naša zastava, a, ne daj Bože, odredi li svevišnji drugačije, kreniti onim putem kojim će krenuti i ostale naše majke, sestre i sinovi. Bez straha, bez ozlojeđenosti, bez prebacivanja, već samo sa jednim – sa željom da dočekate jednu još sretniju budućnost, mirnu, punu vere i iskrenosti, ljubavi i slobode!

Što se mene tiče, ja ću se čuvati za Vas, boriti se za Vas i u duši vazda biti uz Vas. Neka Vam bude blagosloven svaki korak i svaka odluka i neka Vas vodi ljubav, koju ste mi celog našeg zajedničkog života tako velikodušno i nesebično ispoljavali i dokazivali. Ja Vam verujem i ta velika vera je ono što će mi dati samo više snage i hrabrosti da izdržim u ovim strašnim trenucima koji nam se približavaju.“

Poručnik Berić svoje pismo završava neobičnim pozdravom:

„PUNO, PUNO PUŠAKA!“.

Smrt Aleksandra Berića nije bila jedina muka koja je zadesila porodicu. Njegov otac Ivan pokušao je da sačuva kapital Srpske banke iz Zagreba koju su ustaše nacionalizovale i otele. Od 1941. do 1945. godine borio se sa ustaškim ravnateljima, a onda su ga komunisti uhapsili kao buržuja i kolaboracionistu. Ivan Berić 1945. godine osuđen je na sedam godina robije kao sluga okupatora. Sva imovina porodice Berić je konfiskovana i nikad nije vraćena.

- Loša sudbina posle rata je pratila i baku, poručnikovu ženu Veru u Boki – nastavlja Aleksandra. – Tražila je od komunističkih vlasti pasoš za sina Ivana kako bi otišli iz zemlje, ali ga nije dobila. Obolela je od tuberkuloze usled nemaštine, a i moj otac je dobio tuberkulozu od majke. Ona je umrla, a moj otac se četiri godine lečio u sanatorijumu.

SA PILOTIMA OČI U OČI

TOKOM svakodnevnih dejstava od 6. do 12 aprila „Drava“ je oborila veći broj neprijateljskih aviona. Vatrom su upravljali narednici Rade Milojević i Miroslav Šurdilović, koji su posle svedočili da su se sa pilotima „štuka“ gledali oči u oči. Pre potonuća, Berić je naredio spaljivanje šifara, a zajedno sa njim poginuli su prvi oficir Bruno Šegvić, drugi oficir Sulejman Šehović i više od 60 mornara.

PONOS

Aleksandra Berić zajedno sa sestrom svakog 12. aprila gost je Ratne rečne flotile u Novom Sadu. Naime, odnedavno se kasarna zove po njenom dedi. Sestre Berić su zbog toga izuzetno ponosne.

Novosti Online
Dragan Vujičić