Pomoć od 77 miliona dinara, koju će vlada isplatiti područjima nastradalim ovih dana, predstavlja više od polovine budžeta za gradnju nasipa.
Odbrana od poplava u Srbiji kao da je vođena taktikom „gašenja požara” – čini se da je organizovana tek kada se ukaže potreba koju je nemoguće predvideti. Poplave se zaista ne mogu predvideti, ali upozorenja smo u poslednjih nekoliko godina primili više nego dovoljno – a država i dalje steže novčanik. Mada su izlivi na pojedinim mestima postali uobičajeni, a i veće poplave su nas povremeno pogađale, u vodoprivredni sistem, potpuno zapušten tokom devedesetih godina prošlog veka, i dalje se ne ulažu ozbiljnije sume novca. Budžet je značajno porastao jedino 2006. godine zbog velikih poplava, ali para je posle toga opet bilo sve manje. Pomoć od 77 miliona dinara, koju će vlada isplatiti područjima nastradalim ovih dana, predstavlja desetinu budžeta „Srbija voda”, koje upravljaju većinom vodotokova u zemlji, i više od polovine novca koji je u njihovom budžetu opredeljen za gradnju nasipa. Logičan zaključak je da bi država gubila manje na pomoći i obeštećenjima da na vreme odvaja pare za investicije.
Logika bi, međutim, važila pod uslovom da u Srbiji nema barem 500.000 nezakonitih građevina. Većina kuća koje budu poplavljene zidane su bez dozvole, tako da za naselja koja one čine nikakve obaloutvrde ne mogu da se podignu dok im ne bude rešen pravni status. Ni legalizacija, već četvrti put započeta lane u septembru, neće rešiti problem jer se mnoga od njih nalaze na terenu koji je nemoguće braniti od vode. Tako će se vodoprivredna preduzeća posle legalizacije naći u položaju da mnogim porodicama duguju bezbednost koju neće moći da garantuju.
– Previše je lako reći da je tih 77 miliona dinara trebalo samo uložiti u nasipe i nevolja ne bi bilo. Neka područja se ne mogu braniti. Nemoguće je sve obale ograditi bedemima. Šta ćemo da radimo kada bude trebalo širiti granice branjenog područja da bi u njih ušla naselja koja će sada biti legalizovana, ne znam. Kako da branimo kuće izgrađene neposredno pored kanala koji su zapušeni šutom i đubretom – pita se Nikola Marjanović, direktor „Srbija voda”.
Neodbranjiv teren načičkan naseljima bez građevinske dozvole mahom je poljoprivredno zemljište, jer je mesto za nelegalnu kuću lakše naći tu nego u centrima gradova. Njegovoj površini su podzemne vode bliže nego površini građevinskog zemljišta, pa se i one udružuju sa kišom i izlivima reka, u zbilju pretvarajući metaforu „lije i iz neba i iz zemlje”. Kako su kanali zatrpani đubretom, zato što u divljim naseljima nema ni deponija, voda nema kuda da oteče. Još ako su kuće građene na nivou tla nižem od njih, što je takođe čest slučaj, prepunjeni kanali će se prazniti u dvorišta, podrume i prve spratove.
– Jedna od lokacija na kojima smo sada imali problema naziva se Izvorište. Ljudi koji su se tamo skućili morali su pretpostaviti da takvo ime nije dato bez razloga. Ne možete biti iznenađeni poplavama kada gradite bez dozvole u Pančevačkom ritu, kojem i naziv upozorava da je to močvaran i plavan teren – kaže Marjanović.
Slaba zaštita od poplava pada na teret i opštinskih uprava. Lokalne vlasti uglavnom imaju planove za odbranu, ali je njihov kvalitet upitan, napominje Marjanović. Čak i dobri planovi nisu od koristi ako za njihovu realizaciju manjka novca, kao u većini opština. I ne samo u njima, nego i u republičkoj vlasti.
„Srbija vode” svake godine pripremaju plan koji predviđa sve što treba uraditi na nasipima, da bi onda iz njega, pre slanja Direkciji za vode, izbacili sve osim prioriteta za koje procene da bi vlada mogla da ih pokrije. Na kraju obično ispadnu preterani optimisti, pa im bude prebačeno još manje sredstava nego što su računali. Više nego od države, oko 70 miliona dolara, primili su kao kredit Svetske banke. Većina tako skučenog budžeta nužno otpada na redovno održavanje, za investicije novca bezmalo nema, dok čak ni sve obaloutvrde oštećene u poplavama 2006. godine još nisu doterane u red.
Politika Online
Autor: Vladimir Vukasović
Foto: Tanjug
03/03/10